Бесједа Лк 12,16-21
Човјек, ма каквог карактера био, носи у себи дубоку потребу да се оствари — да осјети да његов живот није узалудан, да оно што је сабрао и створио има неку врсту трајности. Та унутрашња жудња није само материјална амбиција; она је одраз једне дубље, можда суштинске глади: глади за смислом, за сигурношћу, за трајношћу у свијету који све односи.
Али ту се открива и чувена људска заблуда:
у настојању да стекнемо нешто трајно, често се вежемо за оно што је по природи пролазно. Покушавамо да попунимо духовни простор стварима које не могу да носе тежину наше душе. Баш у том раскораку између човјекове унутрашње глади и пролазности свијета настаје сва наша егзистенцијална несигурност.
Овдје нам еванђеље даје апстрактан принцип:
Циљ није да угушимо своју жељу за остварењем, него да је преусмјеримо ка ономе што може истински да нас испуни, зато нам каже: није важно само да човек стиче — важно је шта стиче, и за кога то стиче.
Апостол Павле управо о томе говори када каже да је „плод Духа у свакој доброти и праведности и истини“. Он нас не позива да се одрекнемо тежње да напредујемо, већ да преиспитамо гдје скупљамо плодове свога живота.
Јер постоје радње које рађају живот, и постоје „бесплодна дјела таме“, која обећавају тренутно задовољство, али остављају духовну пустош.
„Тамна дјела“ нису само морални падови — то су сви они избори који замагљују свијест, који нас враћају у духовни сан, у живот без унутрашње будности. Зато апостол додаје:
„Устани ти који спаваш… и обасјаће те Христос.“
Позива нас да престанемо да живимо у магли сопствених бесциљних навика и да се окренемо тачки истинског смисла.
Док је једном приликом Исус проповједао великом броју људи, повика неки човјек из те гомиле и позва га да ријеши спор са братом око насљедства. Христос не улази у породичну препреку, него одговара са причом, коју смо управо чули.
Прича је веома кратка, без посебних детаља, како би њена сама суштина дошла до изражаја. Суштина је та, да се наш живот не састоји у томе колико ћемо да стекнемо. Са разлогом Христос у причи говори о богаташу, јер жели да нам појасни: Богаташ је свако од нас.
Сваки човјек је богат. Богат је даровима које му је Бог повјерио. Богат је јер је сваки од нас једна јединствена и непоновљива појава у космосу, ремек-дјело највећег Умјетника и Творца. Богат је, што је створен као слика Божија и носи божанско у себи.
Богаташ у причи се није обогатио неправедним стицањем, него производњом на сопственој земљи. Никога није преварио, ништа неправедно није учинио. Штавише, у његовом срцу не видимо неумјерену страст за стицањем, нити заслепљену похлепу. Напротив — година је једноставно била изузетно родна, и његова највећа брига постаје: како да сачувам све што ми је земља родила?
Тако се пред нама појављује лик човјека који, гледано споља, дјелује разумно, сналажљиво и одговорно. Он планира, размишља унапријед, тражи начин да обезбиједи своју будућност и продужи стабилност свога дома.
Али Христос богаташа назива безумником. Не зато што је богат или што штеди за будућност, него зато што живи и мисли само за себе. Када му је земља подарила изобиље које није могао приписати ни сопственом труду ни сопственој заслузи, није помислио на то да то добро подијели са другим људима.
Христос не тражи од њега да разда оно што је праведно стекао и за шта се трудио — него оно што му је припало као дар, као изненадна срећа, као сувишак који ни у веће житнице не може да стане. Не тражи да даје од свога имања, него од свога сувишка
За Христа, богатство по себи није за осуду; осуда долази онда када богатство постане затворено, када остане закључано у нашим житницама и нашим срцима,
када се човек лишава радости да буде дар другоме и када пропусти прилику да туђи живот учини лакшим. Право безумље је, дакле, не у стицању, већ у неспособности да видимо да је оно што нам је дато — дато и ради другога.
И ми смо често у искушењу да помислимо да би нас велика количина новца, имовине или осигурања учинила коначно мирнима и срећнима. Али ниједна количина новца не може учинити наше односе са другим човјеком здравим, излијечити наше сукобе, научити нас да волимо.
Ако је богатство на првом мјесту, оно постаје зид који нас одваја од других. А када смо одвојени од ближњег, ми смо одвојени од Бога. „Ако неко каже: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је.“ (1. Јн 4, 20). То је најјасније могуће сведочанство да се не можемо окренути Богу, а истовремено се затворити за људе.
Зато данашња прича завршава са страшним упозорењем: „Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“
Богатити се Богом можемо само ако се наш живот претвара у служење другима: у милост, доброту, саосјећање. Богатство које дијелимо постаје благослов; оно које чувамо само за себе постаје терет.
Христос нас данас не позива да се одрекнемо земаљског, већ да га поставимо на право мјесто. Не позива нас да будемо сиромашни имањем, већ да будемо богати срцем. Не тражи да одбацимо оно што имамо, него да то претворимо у пут до другога, и тиме у пут до Бога.
Нека свако од нас погледа у своје „житнице“ — у оно што чувамо, што штитимо, што сакривамо — и нека се запита: да ли то богатство служи мени, или ја служим њему?
да ли ме обогаћује или заробљава?
Када будемо стали пред лице Божије, неће бити важно колико смо житница подигли, већ колико смо се отворили. Неће се бројати наша имања, већ наша милост. Неће се гледати оно што смо задржали, већ оно што смо даровали.
Зато је Христова ријеч и опомена и утјеха: „Богати се Богом.“
То значи: чувај своју душу од самоће себичности, његуј своје срце добротом, радуј се што можеш да будеш дар другоме. Јер све што дајемо из љубави, враћа се као мир, као радост, као свјетлост која нас води у живот вјечни.
Амин!
