28. децембра 2025. године, у недељу двадесет девету по Педесетницу – Недељу праотаца (Материце), Његово Високопреосвештенство Архиепископ лосанђелески и западноамерички г. Максим началствовао је светом Литургијом у храму Светог Саве у Берлину. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: Високопреосвећени Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије, протојереј Радомир Колунџић, јереј Александар Дебељак и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Архиепископ Максим се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
„Јер је много званих, али је мало изабраних.“ (Лк 14, 24)
Овим речима се, драга браћо и сестре, завршава данашња парабола, односно прича, приповест, коју је Господ изговорио, те она остаја трајни подсетник, не само Његовим слушаоцима из онога времена, него за сва времена, према томе и за нас који се налазимо у овом добу људске историје. По благослову Високопреосвећеног Митрополита Григорија, рећи ћу само неколико речи. Оно што на почетку примећујемо јесте то да се ова данашња јеванђелска перикопа назива парабола или прича. Разлог томе јесте то што је Господ истину о Царству саопштавао у причама. Оне у тадашњем контексту су биле упућене Јеврејима тога времена. Имале су за сврху да их подстакну на промену њиховог става о многим питањима.
Вели се на почетку да је Господ, домаћин, припремио вечеру. Нашу пажњу треба да привуче избор те речи „вечера“. Није реч о просто неком оброку, ручку, рецимо. Како су тумачили свети оци, тај израз указује на залазак дана, а у дубљем смислу речи, указује на залазак историје, односно сами крај нашег историјског постојања и целог људског рода. Према томе, указује на ону последњу, али крајњу вечеру Царства Божијега. Све што је даље описано у данашњем Јеванђељу, рецимо, слуга који излази да упути позив званицама, јер господар не жели да његова вечера не буде посећена, без гостију, изговори појединих званица, па онда и гнев господара, те преокрет у коме он – због избегавања званица да дођу на вечеру – сада позива упућује позив свима, говорећи слуги да изађе на путеве и позове све; све нам то говори о вишеслојној истини са више смислова и порука.
Ако приметите, они који су нашли изговор у разним својим земаљским окупацијама и бригама, па и животним радостима јер неко је купио њиву, продаје стоку, а опет неки су имали тог дана свадбу, Господ жели пред нас да изнесе то да наши изговори за недолажење на такву вечеру, вечеру царства, заснивају се, како на нашим животним потребама, тако и на биолошким, природним стварима. На тај начин хоће да каже да благодети, благослови које уживамо у овоме свету, могу да постану изговор да и самог Господа одбијемо. До те дубине иде Господ у овој приповести желећи да нас подстакне да размислимо о томе колико ми у свом односу ка Богу и Јеванђељу тражимо различите изговоре.
Као што сте видели, Гоподар који жели да буде пуна трпеза његова, разочаран одговорима званица, осврће се и обраћа се свима. Није нама непознато, драга браћо и сестре, да се Господ обратио својим савременицима, Јеврејима, који су га одбили. Но, најчешће се дешава кроз историју да Га одбијају народи којима је управо и упућена реч Јеванђеља; такође изналазе своје изговоре говорећи не самоме Господу. Ипак, Јеванђеље се завршава са позитивном нотом јер господар отвара своја врата свима. Само Јеванђеље на почетку говори да је Господар позвао многе. Тај израз указује у библијском речнику на све људе. Није случајно што су наше предање и мудри оци Цркве препознали у данашњој приповести евхаристију коју служимо, а која је слика таквог једног обеда. Сви смо позвани да бисмо примили тај благослов. Тај позив, што је још једна тема на које данашње Јеванђеље посебан акценат ставља, нас не подстиче само на врлну, добра дела, већ нас уводи у постојање; он нас изграђује као личности и бића. Да нема тог позива, не би ни нас било. Због тога је Господ тај који позива и нисмо ми ти који сами долазимо. Да нема позива, не би било ни ове вечере, а не би било ни постанка света. Само свето Јеванђеље указује на свету евхаристију као на место трпезе као коначну, есхатолошку, будућу, трпезу у средишу које ће бити Господ, Син Божији Јединородни, Христос, а ми сви око Њега јер нас је позвао Отац небески.
Нека нам ова данашња јеванђелска прича, драга браћо и сестре, буде подсетник да смо заиста сви ми позвани, ни мање ни више, него на вечеру Царства, онога незалазног, које не застарева, и чија је храна сами Христос Господ који нам је даровао да и данас примимо предокус тог вечног живота.
