Ваше високопреосвештенство, часни оци,
говорити пред вама о „утисцима младог свештеника на парохији“ за мене је истовремено част али и извјесна нелагода. Част – јер имам прилику да своје скромно искуство подијелим са онима које дуго година познајем и од којих сам и сам много учио. Нелагода – јер је готово немогуће говорити о искуству и изазовима парохијског живота са тек годину дана стажа пред људима који су у том животу провели деценије.
Неки од вас су служили као свештеници у разним друштвеним и тешким годинама на примјер ратова деведесетих. Суочавали сте се са траумама народа, са доласком великог броја наших људи у Њемачку, са потребом да се готово из ничега граде црквене заједнице, да се купују или подижу храмови, да се у расејању сачува и вјера и идентитет. Бити свештеник у таквим околностима значило је бити и пастир, и утјешитељ, и организатор, и ослонац људима који су изгубили готово све и који су у туђој земљи, започињали изградњу новог живота.
Неки од вас су на парохији већ онолико дуго колико ја имам година, што још једном показује да ово излагање може бити само скромно свједочанство, а не говор из позиције искуства. Зато моје излагање не жели да буде „лекција“, нити покушај да се нешто ново „открије“ о парохији као таквој. Уопштено је тешко говорити о изазовима парохије, јер свака има своје специфичности. Оно што је у једној средини проблем, у другој је рјешење, и обрнуто.
Оно што желим овим излагањем јесте да подијелим неколико личних утисака и искустава, из перспективе младог свештеника у нашој епархији. Задржаћу се на три, за мене најупечатљивијих утиска из парохијског живота. Надам се да та перспектива може отворити неке нове углове гледања на искуства која су вама већ добро позната. Ако ништа друго, да бар послужи као повод за размјену искустава и братски разговор.
- Свештеник у дому вјерника: интимност, границе и слушање
Једно од првих искустава које ме је дубоко обиљежило јесте одлазак свештеника у домове вјерника. То је, по мом доживљају, једна изузетно интимна ствар. Свештеник више није у храму, у простору који је „заједнички“ и који носи ту литургијску логику мјеста сабрања. Он се више не налази у простору у којем по самој служби има посебну улогу, него долази као гост – у туђи дом, у породични амбијент, код усамљеног човјека или старије особе, у конкретну и често врло осјетљиву свакодневицу људи.
Мени се ту убрзо постављало питање: шта свештеник у таквом контексту може да достигне, и на који начин?
У једној години дођемо код исте породице само неколико пута. Вријеме је ограничено, пажња је подијељена, а животни проблеми људи су реални и конкретни. У таквом оквиру, сама атмосфера и остали услови у дому је да свештеник не може – а можда и не треба – да „мисионари“ у смислу интензивног и систематског проповиједања садржаја вјере.
Расположење вјерника и пастирски изазови у великој мјери зависе од конкретних животних околности у којима људи живе. Данас је то, између осталог, и економска несигурност – раст трошкова, страх од губитка посла и брига за будућност, што људе често чини уморним и затворенијим. У таквом стању, прича о Цркви која не узима озбиљно те бриге лако може бити доживљена као нека утопијска прича, лијепа по себи, али без стварног додира са реалним животом. Тада и проповиједање о истинама вјере, колико год оно било тачно и добронамјерно, може постати контрапродуктивно, јер се доживљава као нешто што додатно оптерећује, а не ослобађа.
Уз све то, људи понекад од свештеника очекују и одговоре на врло комплексна питања вјере и живота, или на сасвим конкретне личне проблеме. Дешава се да свештеника дочекују као некога ко ће својим кратким присуством и читањем молитве одмах разријешити те недоумице и тешкоће.
Управо ту се за мене, као младог свештеника, појављује један посебан пастирски изазов: како поставити здрав и реалан однос очекивања – и са стране људи, и са стране мене самог. С једне стране, разумљива је потреба вјерника да у свештенику виде онога који доноси ријеч утјехе, сигурности и оријентације у сложеним животним ситуацијама. С друге стране, постоји и опасност да свештеник буде доживљен као неко ко „брзо рјешава проблеме“, готово магијским чином кратког присуства или читањем молитве.
За мене то значи стално тражење равнотеже: да не разочарам људе својом дистанцом, али ни себе преоптеретим очекивањем да морам имати одговор на свако питање и рјешење за сваки проблем. Пастирска служба се, бар у мом искуству, показује као пут у којем је понекад важније бити присутан, искрен и стрпљив, него одмах „дати одговор“. Управо у том постепеном грађењу односа, у јасном али благом постављању граница, почињем да разумијевам да свештеник није позван да замијени животни пут вјерника, него да их на том путу прати и усмјерава ка Христу.
Наравно, све зависи од тога са којом врстом људи разговарамо. Неко жели разговор о вјери, неко поставља директна питања, а неко жели само да осјети да Црква није далека институција, него лице које га познаје по имену.
- Језик као пастирски и теолошки изазов: српски и њемачки
Други велики изазов парохијског живота јесте питање језика – нарочито употребе њемачког језика у богослужењима и у културним или образовним активностима заједнице.
Вјерујем да су многи од вас, који су у својим парохијама почели да служе Литургију на њемачком језику или да организују поједине активности искључиво на њемачком, били суочени са различитим облицима отпора и негативних коментара. Те реакције су се кретале од оптужби за „издају православља“ и светосавља, па све до етикетирања као екумениста или оних који наводно релативизују вјеру. Ни ми у Минхену нисмо били поштеђени таквих искустава. Међутим, оно што нас је изненадило јесте да су се ти гласови много брже утишали него што смо очекивали. Са друге стране, примјетили смо да управо млади људи – рођени и школовани овдје – долазе у цркву, али често говоре боље њемачки него српски.
Посебно важно искуство било је то што се служењем Литургије на њемачком отворио потпуно нови, до тада за нас готово невидљив слој људи у парохији: странци, најчешће млади, који су у процесу упознавања Православне цркве и који показују искрено интересовање за крштење. За разлику од наших вјерника по поријеклу, ти људи немају унапријед дати оквир припадности једне помјесне цркве, него се слободно опредјељују за одређену јурисдикцију. Управо зато је важно да и ми можемо да им понудимо аутентично искуство православне Литургије и црквеног живота на језику који разумију.
Ако овај пастирски изазов посматрамо у ширем друштвеном контексту, постаје јасно да он није случајан. Са ратовима на простору бивше Југославије и распадом државе деведесетих година, дошло је до новог таласа избјеглица, који је значајно повећао број српских православних вјерника у Њемачкој – за приближно 80.000 до 100.000 људи. За новије миграционе токове не постоје званични и трајно поуздани подаци о порасту броја српских држављана, али као оријентација може послужити примјер Румуна: од око 350.000 у 2014. години до преко 900.000 данас. Према подацима на које се позива Deutsche Welle у јулу 2025. године, у Њемачкој данас живи између 3,8 и 4 милиона православних хришћана. То показује да православље више није маргинална појава, него значајан дио религијског пејзажа ове земље.
Иако је Српска православна црква у Њемачкој настала као „емигрантска“ црква шездесетих и седамдесетих година, након више миграционих таласа и, посебно, након рађања нових генерација које су овдје рођене и школоване, она више не може бити схваћена само као привремена или гостујућа заједница. Данас је она саставни дио овдашњег друштва, са свим изазовима и одговорностима које та чињеница носи.
Ова искуства природно воде ка дубљем теолошком питању језика у животу Цркве. У Дјелима Апостолским видимо јасан принцип живота Цркве. Када је Свети Дух сишао на апостоле, они нису почели да говоре неким једним, узвишеним или „светим“ језиком који би све друге искључивао, него су говорили различитим језицима, тако да је сваки од присутних могао да чује Јеванђеље на свом матерњем језику. Тај догађај није тек опис једног чуда, него откривење начина на који Бог дјелује: Он не позива човјека да напусти свој језик, културу и животни контекст да би Му приступио, него се Сам обраћа човјеку тамо гдје он већ јесте. У том смислу, језик постаје простор сусрета Бога и човјека, а не препрека између њих.
Исто ту логику препознајемо код светих Кирила и Методија. Иако је Свето Писмо било састављено на грчком језику, они нису инсистирали да се Јеванђеље проповиједа искључиво на њему. Напротив, схватили су да вјерност Јеванђељу не значи вјерност једном језику, него вјерност смислу благовјести која је упућена свим народима. Зато су створили словенско писмо и увели словенски језик у богослужење, показујући да је превођење језика уједно и чин дубоке пастирске одговорности. Тај чин није био компромис, него дубоко теолошка одлука, заснована на увјерењу да се истина Јеванђеља не губи у превођењу, већ се управо кроз превођење открива.
Из те перспективе постаје јасно да питање језика у Цркви није техничко, него суштинско. Језик обликује начин на који вјерник разумије молитву, литургију и своје мјесто у заједници. Када човјек разумије оно што се у Цркви говори и пјева, он не остаје пасивни посматрач, него постаје свјесни учесник.
Због тога вјерујем да, можда не данас, не за годину или три, али дугорочно гледано, улога њемачког језика и у нашим парохијама неће бити ствар избора или експеримента, него природна посљедица живота Цркве у Њемачкој. То не значи одрицање од српског језика, нити губитак идентитета, него израз спремности да Јеванђеље буде разумљиво и живо за људе који припадају нашим заједницама – управо тамо гдје они јесу и онако како они живе.
- Литургија као врхунац: евхаристија и педагогија естетике
За мене лично, најважнија тачка парохијског живота и омиљени дио свештеничке службе јесте Литургија.
Црква није организација, структура или збир активности, него заједница сабрана око Евхаристије. Другим ријечима, Црква настаје тамо гдје се служи Литургија и гдје се заједница сабира око Чаше. Заједница је по ријечима Апостола Павла Тијело Христово и тиме човјек у Литургији улази у однос са тројичним Богом. У том смислу, Литургија није „једна од активности“ парохије, него њен извор и њен врхунац. Све остало што се у парохији догађа – пастирски рад, катихеза, културне активности – или извире из Литургије или се ка њој враћа.
Сви смо свјесни да овакво богословско схватање Литургије не одражава увијек реално стање парохијског живота. Вјерујем да у свакој парохији постоји одређен број људи којима је тај суштински, евхаристијски значај Литургије недовољно познат, па се вјера често доживљава некако више обредно, него литургијски. Некима за велике празнике већи значај добију пратећи обичаји – попут паљења бадњака или пливања за Часни крст – док сама Литургија остаје у другом плану.
Александар Шмеман је већ критиковао појаву да се Евхаристија у савременој пракси често доживљава као један обред у низу, а не као централни догађај живота Цркве. Када Литургија изгуби то средишње мјесто, онда и парохијски живот почиње да се распада на појединачне активности које више не чине органску цјелину.
Моје пастирско искуство ме је увјерило да естетика богослужења, а нарочито Литургије, има изузетно снажан педагошки утицај. И можда је управо Литургија један од најдубљих одговора на моје питање: како људе приволити Цркви? Не толико кроз аргументе, колико кроз искуство сусрета са Светим.
Када говорим о естетици, не мислим само на спољашњи изглед храма – иако знамо да наши људи често имају снажну потребу за „препознатљиво православним“ простором. Та потреба није површна: она говори о жељи за светим простором који човјека издваја из свакодневице. Али естетика Литургије иде много дубље. Она обухвата начин служења, ритам богослужења, пјевање, тишину, као и разговјетност и унутрашњу сабраност свештеника. Обухвата и пажњу према наизглед малим и небитним стварима – темпо молитве, јасноћу ријечи, склад покрета – понекад баш те „ситнице“ често одлучују да ли ће се присутни осјећати укључено или удаљено. Естетика је зато најбоље речено начин на који се Литургија проживљава.
Посебно мјесто у том смислу заузима бесједа. У раној цркви, на примјер код Св. Јована Златоустог је бесједа била један од кључних момената недјељног сабрања, тренутак у којем се свештеник непосредно обраћа народу. Бесједа је тумачење Јеванђеља у конкретном животном контексту. Психолошки, то је тренутак директне комуникације и повјерења.
Бесједа је, по мом доживљају, један од најодговорнијих тренутака свештеника у Литургији. Док су литургијске молитве предане и написане, и свештеник их преноси, у бесједи он добија слободу говора – а та слобода уједно носи и велику одговорност.
—
Ако бих на самом крају требало да издвојим једно, за мене лично најважније искуство које сам до сада стекао, онда је то спознаја да свештеник, иако има одговорност за заједницу, не може – и што је још важније, не треба – да покушава да прави велике и брзе промјене. Парохија није пројекат који се може редизајнирати по унапријед осмишљеном плану, нити систем који реагује на наредбе. Она је организам, састављен од различитих људи, историја, осјетљивости и искустава, и као такав захтијева вријеме, стрпљење и уважавање.
Парохија се развија органски, често спорије него што бисмо ми жељели, и готово увијек другачије него што смо унапријед замишљали. Чак и када су идеје богословски исправне, пастирски добронамјерне и логичне, њихово наметање без сазријевања заједнице може довести до отпора, подјела или тихог повлачења људи. У таквим ситуацијама свештеник лако може да се нађе у искушењу да исправну мисао спроводи по сваку цијену, не примјећујући да заједница још није спремна да је прими.
Иако ми, признајем, то понекад тешко пада – нарочито у почетној, „неофитској“ еуфорији једног младог свештеника – када постоји снажна жеља да се све што је уочено као проблем одмах ријеши, да се ствари доведу у ред и да парохија што прије личи на идеалну слику Цркве. Управо ту сам почео да учим да пастирска одговорност не значи брзину, него разборитост, и да вјерност Цркви понекад значи и свјесно одустајање од сопствених планова, бар на одређено вријеме.
Зато се надам да ове перспективе младог свештеника неће бити схваћене као закључци, него као отворена питања и позив на разговор. Ако могу послужити као мали подстицај за размјену искустава и за заједничко промишљање о томе како данас, у расејању, живимо и свједочимо Цркву, онда је овај труд у потпуности испунио свој циљ.
Хвала вам на пажњи и на стрпљењу.
