Приближавамо се дану прослављања тајанственог догађаја који представља темељ наше вјере. Полако се примиче крају вријеме припреме и ишчекивања оног празника који је за нас хришћане најрадоснији.
Припремали смо се као заједница, у Цркви, али и лично: држећи се, колико смо могли, правила поста и молитве, учествујући у богослужењима, чинећи милосрђе, опраштајући другима и тражећи од других опроштај. Трудили смо се да оснажимо наше духовне снаге, просвијетлимо душе и отворимо срца, чинећи их поново способним за тајну вјере.
Од свих створења једино је човјек способан да вјерује. Вјера је израз и покрет наше воље. Она није слијепа и безпоговорна присила, него слободни одговор човјека Богу. Вјера подразумјева слободу, будност ума, здраворазумско расуђивање и – отворено срце.
Вјера од нас тражи кротост духа и смирење. Смирење значи прихватање чињенице да, колико год помјерали границе сазнања, колико год напредовали у науци, техници и медицини, откривали пространства космоса и материје, тајна постојања и непостојања, живота и смрти, остаје недокучива. Смирењу нас учи и спознаја да сами не можемо ништа. Да без заједнице и односа са другим – са ближњим, са свијетом, са Богом – наш живот остаје празан и промашен.
Смирењем спознајемо да смо грешни, коначни и смртни, да не можемо сами изаћи из бједе сопствених гријехова, да морамо разбити круг непрестаног понављања истих грешака, тамних помисли, лоших навика и страсти. Да морамо прво да иступимо из себе и да кренемо ка другом, ка непознатом, ка несхватљивом, ка вјечном. Да кренемо путем вјере.
Смисао нашег живота у Цркви, нашег труда и нашег подвига јесте да поново откријемо вјеру. А тај пут ка вјери назива се покајање. Кроз покајање полако и постепено обнављамо наш однос са свијетом, са човјеком и са Богом. Почињемо да схватамо да нисмо центар свијета и учимо да слушамо и упознајемо другога.
Имати вјеру значи посједовати духовну стабилност која се темељи на сазнању да, упркос нашој немоћи, незнању, ограничености и слабости, нисмо сами – да је Неко ту, са нама. Вјером стичемо мир у души и снагу да се суочимо са сваком животном недаћом, изазовом и тешкоћом. Вјера нас уводи у тајну познања Бога.
У данас прочитаном одломку из Јеванђеља чули смо како је Јосифа, Маријиног заручника, сазнање о њеној трудноћи дубоко поколебало у намјери да је ожени. Писмо свједочи да је он био праведан човјек и да је поштовао Закон Божији. Али, поред тога што је био праведан, Јосиф је био и добар човјек. Знао је да би јавно објављивање Маријине трудноће за њу било фатално. Сажалио се на Дјеву Марију и одлучио да је тајно отпусти, како би јој спасио живот.
Управо на овом мјесту сазнајемо шта је Јосифу помогло да донесе исправну одлуку, која ће директно утицати на ток историје спасења свијета. Не само праведност по слову Закона и вјерност религиозној традицији његовог народа, него прије свега чистота срца. Да се Јосиф само слијепо држао слова Закона, он би, мирне савјести, могао да преда Марију суду, вјерујући да тако служи Богу и народу.
Али он поступа другачије, зато што је имао чисто и смирено срце, срце способно да чује глас анђела Господњег, који му открива вољу Божију у сну говорећи:
„Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију за жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити Сина, и надјени му име Исус; јер ће Он спасти народ свој од гријехова њихових“ (Мт. 1, 20–21).
Јосифа, дакле, није само његова ревност према Закону довела до познања истине, него чистота срца. Као потомак Давидов, укључен у родослов обећања датог још праоцу Аврааму, он бива позван да саучествује у испуњењу пророчанства о доласку Спаситеља свијета. Јосиф је био спреман да чује и да повјерује да га Бог Отаца позива да учествује у остварењу древног пророчанства које гласи:
„Ето, дјевојка ће зачети, и родиће Сина, и надјенуће Му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1, 23).
И заиста, Бог долази у свијет да испуни обећање које је дао Аврааму, његовим потомцима, праоцима, патријарсима, оцима – цијелом роду људском. Долази да потврди да њихова вјера, којом „побједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске“ (Јев. 11, 33–34), није била узалудна. Бог долази да нам јави да је с нама.
С нама је Бог, браћо и сестре, свакога дана и сваког трена нашег живота. Он је ту, поред нас, и чека да отворимо срце своје, не бисмо ли и ми чули Његов глас који нас позива себи.
Свети Јован Шангајски, велики светитељ двадесетог вијека, каже да се Христос рађа у тишини и смирењу, јер се у буци страсти Бог не чује.
Зато застанимо мало. Престанимо, бар на трен, да јуримо, да бринемо, да кукамо, да мељемо и дробимо у себи, и погледајмо око себе. Ослушнимо дубине нашег бића, не бисмо ли и ми чули пјесму анђелску која се из витлејемске ноћи, кроз вјекове, до вјечности разлијеже:
„Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“
Амин.