Небо и земља стоје у чуду.
Вјечни се рађа у времену, Нестворени улази у творевину, а Творац свега видљивог и невидљивог постаје дио историје коју је Сам створио.
Онај кроз кога је све постало прима почетак људског живота, и цијели космос ослушкује тајну у којој се одлучује судбина човјека и свијета.
Та иста тајна данас се продужава на обалама Јордана. Јер оно што је започело у тишини Витлејемске пећине, открива се сада гласно, јавно, пророчки. Бог који се родио као човјек, данас излази пред човјека. И управо ту, на том мјесту сусрета, стоји један необичан лик – Јован Крститељ и његов „глас вапијућег у пустињи“.
Данашње јеванђеље почиње гласом. Гласом који вапије. Не у градовима, не у дворовима, него у пустињи. Пустиња је мјесто огољелости, мјесто гдје човјек остаје без ослонца, без илузија, без лажне сигурности. Тамо гдје више нема ничега што би човјека штитило од истине о себи. Нема другог пута осим да човјек сиђе у дубину сопственог срца и да се озбиљно суочи са самим собом. И управо тамо одјекује глас који припрема пут Господњи.
Пустиња у којој одјекује глас Јована Крститеља је зато унутрашње стање човјека – мјесто гдје се руше наше самообмане, гдје падају маске, и гдје више не можемо бјежати од истине о себи.
Јован својим гласом постаје не извор Свјетолости, него Његов свједок. Није Ријеч, него глас. Али без тог гласа, Ријеч не би била препозната. Његова величина није у томе што привлачи пажњу на себе, него што цијелим својим бићем упућује на Другога, када нам говори: „Иде за мном јачи од мене.“ У томе је суштина сваке истинске службе Богу – да човјек стане на право мјесто, да се не постави као циљ, него као пут, зато говори: „Ја вас крстих водом, а Он ће вас крстити Духом Светим.“
Тачно ту се открива најчудесније у Божићу и Богојављењу: Христово рођење и Његово добровољно стајање на Јордану, јесте израз Божије близине и љубави према човјеку; открива се највише достојанство људске природе и њено уздизање ка заједници са Богом.
Човјек није тек једно од створених бића, заробљено између природе и смрти, него биће које у себи носи призвање да учествује у животу Божијем. Њему се Бог обраћа и од очекује одговор. Човјек стоји на истом тлу са Богом, не по природи, него по благодати; не као равноправан по сили, него као равноправан по односу.
У празницима Христовог Рођења и Његовог Крштења открива се управо та истина: да је човјек постављен у средиште творевине као мост између земље и неба, као онај који може да слуша Бога, да Му одговори, и да са Њим сарађује у преображају свијета. Бог постаје човјеку близак да би човјек постао способан за Бога. Глас који се зачуо са неба над Јорданом – „Ово је Син мој љубљени“ – одјекује над Христом и постаје обећање и за свакога од нас. И ми постајемо синови и кћери и са смјелошћу љубави називамо Бога својим Оцем. У томе је величина људског позива, али и дубина наше одговорности – јер онај ко је уздигнут до разговора са Богом, позван је и да живи достојно тог разговора.
Јованов глас нас зато позива на кључну ствар која човјеку враћа достојанство што му припада по самој природи. То је позив на повратак себи, на обнављање онога што је у нама нарушено, али не и уништено. Покајање, које Јован непрестано наглашава, није тек корекција понашања нити спољашње поправљање живота, него дубинска промјена начина постојања.
То је тренутак у којем човјек престаје да живи расут, раздвојен између онога што јесте и онога што је позван да буде. Гријех није само погрешан чин, него стање отуђености, живот испод мјере сопственог призвања.
Да се у њему поново успостави склад између Бога и човјека, између срца и разума, између живота и смисла. Покајање је пристанак да Бог поново буде мјера нашег постојања, а не ми сами.
Зато је покајање предуслов сусрета са Христом. Без тог унутрашњег преокрета, човјек остаје затворен за нови живот који Бог доноси. Али тамо гдје покајање постане начин постојања, човјек почиње да стоји усправно, са обновљеним достојанством, спреман да прими не само воду очишћења, него и Духа Светога, који човјека уводи у пуноћу живота за који је створен.
Вода, из које је свијет изронио и којом се одржава, постаје мјесто сусрета Нествореног и створеног. У њој стоји Син Божији, а над њом се надвија цијела твар, као да задржава дах пред оним што се догађа.
Тај сусрет је космички догађај. Око Христа и Јована је сва творевина, која препознаје своје извориште и своју судбину. Природа кличе тишином која зна да се њено преображење неће догодити без човјека и без Бога заједно.
Вода која дотиче Христово тијело постаје благословена, зато што је Бог ушао у њу ради човјека. И од тог тренутка, ништа више није исто: вода више није само елемент, него почетак новог стварања. Цијела творевина препознаје да се у човјеку и Богу, у њиховом сусрету и заједници, одлучује њена будућност.
Јер су Бог и човјек извор и смисао цијеле творевине. Када су раздвојени, природа је растрзана и немирна; када су сједињени, она проналази свој мир и симфонију. Зато сва твар као да кличе око Јордана, јер у том тренутку наслућује оно што апостол назива ослобођењем од робовања пропадљивости. Преображење свијета почиње тамо гдје се Бог и човјек сусрећу лицем у лице – у води, у историји, у заједници која живот враћа његовом извору.
Зато нас празник који стоји пред нама позива да и ми уђемо у тај свети ток. Да допустимо да се воде нашег живота освете Божијим присуством, да се у нама обнови дијалог између неба и земље, и да свијет око нас осјети мир који се рађа онда када су Бог и човјек поново заједно. Јер тамо гдје је та заједница жива, ту почиње Царство Божије – већ сада, у историји, као залог живота који не пролази.
Амин!