Прослављање празника Светог Саве, првог Aрхиепископа српског и духовног утемељивача нашег народа, у Франкфурту је започело, по благослову Високопреосвећеног Митрополита немачког Григорија, у петак 30. јануара, свечано и молитвено – концертом духовне музике који је у Храму Васкрсења Христовог одржала Даница Црногорчевић. У оквиру ове радосне светосавске свечаности, њен супруг, свештеник Иван Црногорчевић, упутио је присутнима пригодну беседу о личности и значају Светог Саве, подсетивши на његову непролазну улогу у духовном и националном животу српског народа.
Те вечери, храм је био испуњен молитвом, песмом и снажним духовним доживљајем. Многи су осећали као да се небо спустило међу верни народ, а одушевљење Христом и светосавским духом навело је присутне да се запитају како ли је тек у Царству небеском, када је већ на сред храма владала таква торжественост и благодат.
Торжествено обележавање празника настављено је у суботу 31. јануара, вечерњим богослужењем, након чега је уследило освећење славских обележја. Овогодишњи кумови славе били су свештенство Храма Васкрсења Христова у Франкфурту, који су са љубављу и посвећеношћу припремили славска знамења.
Након богослужбеног дела, Светосавску академију отворио је протојереј-ставрофор Слободан Тијанић, који се присутнима обратио поздравним говором и надахнутом светосавском беседом.
Свечаности се потом обратио и генерални конзул Републике Србије у Франкфурту, господин Александар Ђурђић, који је истакао значај очувања језика, вере и националног идентитета српске заједнице у дијаспори, као и улогу Светог Саве као вечне споне између отаџбине и расејања.
У наставку програма, публици су се представили ученици допунске наставе српског језика, заједно са својим наставницима. Њихов богат и разноврстан програм, испуњен рецитацијама, песмом и сценским приказима, изазвао је велико одушевљење присутних. У музичком делу академије учествовали су и Хор Светог Василија Острошког, као и дечији хор „Колибри“, који су својим наступима допринели свечаној и радосној атмосфери.
На самом крају академије, у духу светосавске љубави и бриге за најмлађе, свој присутној деци подељени су светосавски пакетићи, што је измамило осмехе и радост на њиховим лицима.
Светосавска прослава у Франкфурту још једном је показала да лик и дело Светог Саве живе и ван граница отаџбине, као непресушан извор духовне снаге, заједништва и наде за све генерације.
У наставку доствљамо Светосавску беседу протојереја-стварофора Слободана Тијанића.
Часни оци, уважени и поштовани Господине конзуле, поштована браћо и сестре, драга децо,
Свети Григорије Богослов један од великих отаца Цркве у једној од својих беседа нас опомиње речима:
,,Јер није за свакога да богословствује, нити је то без опасности. Треба се најпре очистити, па тек онда приступити Чистоме; најпре постати светлост, па онда друге просвећивати; најпре се приближити Богу, па тек онда друге Њему приводити“.
Ове речи нису само мерило богословског говора, него и кључ за разумевање личности око које смо се вечерас сабрали, личности Светога Саве.
Јер Свети Сава није најпре поучавао народ речима, него животом; није просвећивао споља, него је светлост коју је у тишини подвига стекао принео своме народу. Зато његово дело није било тек културно или просветитељско, него дубоко евхаристијско и црквено: препород отаџбине Духом Светим и увођење народа на пут који води у живот.
Свети Сава није историјска успомена, већ критеријум. Он није део прошлости, него мерило будућности. Где год се данас постави питање ко смо и куда идемо, одговор се, хтели ми то или не, мери светосавским духом, и светосавским позивом за сабирање у Христу као једином исправном путу живота.
Наше време је време расејања — не само просторног-имиграционог, већ егзистенцијалног. Човек је расејан унутар себе. Народ је расејан од сопственог памћења. Дете одраста окружено рекламним понудама на бљештећој њиви глади-данашњег света и социјалних мрежа , али лишено оријентира. Управо зато Црква у туђини није институција, већ људска нужност.
Позивамо вас на сабрање, јер је сабрање сама тајна Цркве. Човек није створен да постоји у расејању и хаосу, нити да се спасава у самоћи сопствене воље. Расејање рађа заборав, а сабрање рађа смисао. Зато се Црква од самога почетка препознаје као сабор — као заједница у којој се многи сабирају око Једнога.
Та тачка сабрања није идеја,традиција, нити културни образац, нити историјско сећање, ма колико они били драгоцени. Та тачка је Личност- Господ наш Исус Христос. У Њему се сабирају време и вечност, земља и небо, човек и Бог. Без Њега, свако окупљање остаје спољашње, са Њим, сабрање постаје заједница живота.
Ка тој тачки је кренуо и Свети Сава онога дана када је оставио двор, власт и сигурност света и пошао ка Светој Гори. Тај одлазак није био бекство, него усхођење. Није био напуштање народа, него тражење његовог извора. Сава је разумео да се народ не сабира око моћи, већ око смисла; не око земаљског престола, већ око небеског Цара. На Светој Гори, у тишини молитве и подвига, он је научио најдубљу истину хришћанске антропологије: да човек постаје личност тек у односу — према Богу и према другом човеку. Из тог односа рађа се слобода која није самовоља, љубав која није осећање, и заједница која није маса.
Јер светосавско сабрање увек је христоцентрично. Сава није сабирао народ око себе и правио култ личности, него га је водио ка Христу. И управо зато је остао трајно присутан у животу свога народа. Јер онај ко сабира ка Христу, не нестаје у времену.
И данас, у времену расејања, позив на сабрање остаје исти. Сабрати се значи вратити се средишту. Значи изаћи из распршености савременог света и стати пред Лице Онога који нас једини познаје у целини. Само такво сабрање рађа Цркву, чува народ и васпитава децу да знају не само где живе, већ зашто живе.
Свет у коме живимо нуди знање без мудрости, слободу без одговорности и идентитет без корена, нуди пуно право на избор, а егоизам и самоћа су производ тог избора. Такав свет производи појединце, али не личности. Производи биографије, али не живот. Зато је Црква у расејању место сабрања — не против света, већ против његове празнине.
Свети Сава је схватио да се народ не одржава територијом, већ смислом; не моћи, већ вредностима; не пролазним облицима, већ трајним садржајем. Идући тим током Црква је постала оса српског постојања — тамо где је она, ту је и народ, ма где био.
Он није градио само српску државу, него и душу. Није трагао за привременом славом, него за вечним смислом.
Он је, као прави учитељ, показивао да су највише вредности увек непролазне: вера, знање, морал, и преданост народу и Богу. Свети Сава је био мост између земље и небеса, између прошлости и будућности. И као тај мост, он стоји и данас, непрестано нас позивајући да не изгубимо себе, да не заборавимо ко смо, и да своју децу научимо да имају корене дубље од пролазних времена.
Црква у расејању није зид од камена или палионица свећа. Она је огњиште. Она је сабрање душе. Она је место где дете учи да његова личност није ствар стила или моде, већ вредност. Где се учи да реч има тежину, да дела имају смисао, и да живот има циљ који надживљава пролазност. Ту се чува памћење, обликује савест, и васпитава слобода која носи одговорност.
Црква је једино место где дете није сведено на потрошача, већ признато као личност. Где се човек не мери успехом, него смислом. Где се слобода не схвата као одсуство граница, већ као способност за добро. У том простору дете не учи само ко је, него зашто јесте.
Ако деци у туђини оставимо само језик, оставили смо форму.
Ако им оставимо само обичај, оставили смо спољашњост.
Али ако им оставимо Цркву, оставили смо целину, оставили смо живот — у свом најдубљем смислу.
Тамо ће дете научити да стоји када свет љуља, да клечи и моли се када свет прети, и да воли чак и када свет неуморно учи нарави себичности.
Црква је жива ризница светог предања, која у Духу Светом обликује савест верних и васпитава човека за истинску слободу у Христу. Она не бежи од света, али га преображава. Не укида питања, већ даје дубље одговоре. Она је истинска српска светосавска кућа и барка коју крманош Господ води у немирном мору људских падова, жеља и грехова. Све друго су темељи зидина на морском песку, којег узбуркани таласи земаљских страсти брзо поруше.
,,Највећа опасност нашег времена није у томе што човек нешто не зна, већ у томе што заборавља питање смисла.“
Овом мишљу Мартина Хајдегера отвара се суштинско питање нашег постојања: не шта имамо, него шта јесмо. Јер кад човек изгуби однос према смислу, он губи и однос према себи, према другоме и према заједници. Управо зато смо се вечерас сабрали на светосавској академији — да у времену расејања, поново поставимо оно најважније питање и да, следећи пут Светога Саве, подсетимо себе и своју децу да се народ чува онда када се чува смисао.
Ради тога је светосавска академија више од свечаности. Она је чин самосвести. Подсећање да у времену убрзања морамо имати центар, а у времену расејања — сабрање.
Док год у туђини постоји храм или ти црква, постоји оријентир.
Док год у храму постоји дете, постоји будућност.
И док год се у том детету чува дух Светога Саве, постојаће и народ који зна ко је, због чега је — и зашто јесте. Амин.
