Књига Једни другима потребни владике Григорија представља збирку беседа, размишљања и записа који се баве суштинским питањима људског постојања: односом према Богу, према другом човеку, љубављу, вером, страхом и надом. Написана једноставним и приступачним језиком и не делује као класично богословско дело, већ као искрен разговор са читаоцем. Једна од порука књиге јесте да човек не може постојати изоловано — да смо, упркос свим разликама, једни другима не само потребни, него неопходни. Владика Григорије кроз личне примере, библијске мотиве и савремене животне ситуације указује на то да се смисао живота остварује кроз заједницу, разумевање и прихватање другог. Посебна вредност књиге лежи у њеној способности да духовне теме приближи и онима који се не сматрају верницима.
Стил писања је ненаметљив и прожет емпатијом. Владика не наступа са позиције ауторитета који поучава, већ као човек који са читаоцем дели сопствене дилеме и искуства. Управо та искреност даје књизи снагу и чини је блиском широком кругу читалаца. Читајући Једни другима потребни читалац стиче утисак да не чита класичну књигу, већ да води искрен разговор са неким ко га разуме. Ово није дело које се чита на брзину — напротив, свако поглавље зауставља и подстиче на размишљање о сопственом односу према људима и свету око нас.
Мене лично, посебно је дотакла идеја да човек не може бити сам себи довољан. У времену у којем се често истиче индивидуализам и лични успех, владика Григорије нас подсећа да смо, без обзира на све разлике и слабости, једни другима неопходни. Та порука је једноставна, али снажна, и изазива потребу да се преиспитамо колико смо спремни да разумемо и прихватимо друге.
Када у Цркви чујемо речи: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“, често не застанемо да се запитамо шта оне заиста значе у нашем свакодневном животу. Није тешко предати Богу оно што је лепо и уређено у нама, али много је теже предати Му своју слабост, своје страхове и — што је можда најтеже — другог човека. У књизи Једни другима потребни владика Григорије нас управо на то подсећа: да човек није створен да живи сам, нити да се спасава сам. Други човек није препрека нашем спасењу, већ његов пут. Не можемо рећи да смо себе предали Христу, ако истовремено одбијамо, осуђујемо или занемарујемо оне који су поред нас. Када Црква каже „једни друге“, она нас позива да предамо Богу и наше односе: наше породице, наше ближње, али и оне који нам нису блиски, који нас повређују или које не разумемо. Предати другога Христу не значи одрећи га се, већ престати да га држимо у својим рукама — у осуди, у гневу, у очекивањима — и поверити га Љубави која је већа од наше.
Владика Григорије пише једноставно и искрено, као човек који и сам тражи одговоре. Управо та искреност нас подсећа да је предавање Богу процес, а не тренутак. Ми себе и једни друге не предајемо Христу једном заувек, већ изнова — сваки пут када бирамо разумевање уместо осуде, тишину уместо грубе речи и саосећање уместо равнодушности.
И на крају, када кажемо „сав живот свој“, ми предајемо и радост и бол, и успех и неуспех, и веру и сумњу. Зато нас Христос не спасава појединачно, већ као заједницу. Христу не предајемо нешто апстрактно, већ нашу свакодневицу — предајемо Му живот који је, хтели ми то или не, увек повезан са животима других људи. Како је у књизи наглашено, наш живот није збир појединачних тренутака, већ мрежа сусрета. Јер Свето писмо нас учи да човек није створен за самоћу. Још у Књизи Постања Господ каже: „Није добро да је човек сам“ (Пост 2,18).
Овим речима открива се дубока истина: човек је створен за однос, за сусрет. Управо о томе владика Григорије говори када каже да човек најчешће страда не зато што је сам, већ зато што је прекинуо везу са другим. Самоћа није одсуство људи, већ одсуство односа. Апостол Павле нас подсећа: „Носите бремена једни других, и тако ћете испунити закон Христов“ (Гал 6,2). Предати „једни друге“ Христу значи понети бреме другог, а не одрећи га се; значи молити се за њега, чак и онда када нас повређује; значи веровати да је Христос присутан и у ономе кога не разумемо. Сам Господ нас учи да однос према другом човеку није споредан, већ пресудан за наш однос са Богом: „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35).
Зато је ова литургијска прозба позив да изнова и изнова учимо да се не спасавамо сами, већ заједно; да једни друге не посматрамо као терет, већ као дар; и да цео свој живот — са свим његовим радостима и болима — предајемо Христу Богу. Владика Григорије управо ту истину наглашава када каже да други човек није терет који нам смета на путу спасења, већ дар кроз који нас Бог обликује.
Имамо овде још једну занимљиву мисао, а то је да нас Бог често не сусреће тамо где смо јаки, већ тамо где смо рањиви — управо у односу са другим човеком. То је место где се учимо стрпљењу, праштању и љубави. Зато ова литургијска прозба постаје исповедање вере да нас Христос спасава у заједници. Он нас сабира као Тело, у којем смо, како каже апостол Павле, „једно другоме удови“ (Рим 12,5). И управо у том светлу разумемо поруку ове књиге: нисмо позвани да будемо савршени, већ да будемо присутни једни за друге. Јер тек када прихватимо да смо једни другима потребни, можемо истински рећи: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.
У ранијим књигама, можемо рећи, у фокусу је често унутрашњи човек — његова борба са страхом, грехом, усамљеношћу и Богом. У књизи Једни другима потребни тај фокус се помера ка односу. Човек више није посматран само као појединац који тражи Бога, већ као биће које Бога проналази кроз другог човека. Ако су раније књиге постављале питање „Ко сам ја пред Богом?“, ова књига пита: „Ко сам ја без другог?“
У ранијим књигама вера је често представљена као лични пут, борба и дијалог са Богом. У овој књизи тај пут добија јаснији литургијски и црквени оквир и самим тим је зрелија. Спасење се не доживљава као индивидуални подвиг, већ као заједнички ход.
Једни другима потребни снажно одјекује јеванђелском и апостолском истином да смо „једно тело“, и да се Христос открива управо у заједници. То је природни наставак ранијих тема, али са јаснијим нагласком на Цркву као простор тог односа.
У времену појачане отуђености и самодовољности, затим веома брзог технолошког развоја који нам потпомаже у овој отуђености једних од других, књига са овом темом је веома потребна, односно неопходнa.