Управо смо чули Христове ријечи којима поручује да свако ко жели да крене за Њим треба да испуни један услов. Треба да:
„…се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ (Мк 8,34)
У овом недвосмислено јасном позиву Господ нам открива много о назначењу, смислу и коначном циљу нашег постојања. Зато је веома важно да овим ријечима приступимо пажљиво и смирено, не бисмо ли у заједници Духа открили њихов дубоки смисао.
Овом догађају, како свједочи свети апостол и јеванђелист Марко, претходи још један веома важан разговор. Христос, приликом боравка у Кесарији Филиповој, поставља својим ученицима два питања.
Прво је:
„Шта говоре људи ко сам ја?“
Пошто су Му ученици одговорили да једни мисле да је Он Јован Крститељ, други да је пророк Илија, а неки да је један од пророка, Исус им поставља и друго питање:
„А ви шта мислите ко сам ја?“
На то му апостол Петар одмах одговара:
„Ти си Христос, Син Бога живога.“ (Мт 16,16)
Петар овдје исповиједа да је препознао да је Исус Назарећанин заиста Онај Помазаник – Месија, Христос – кога је Бог обећао изабраном народу и чији се долазак вјековима очекивао.
Међутим, иако је исповиједање вјере да је Исус заиста Христос изузетно важан тренутак у историји спасења свијета, оно не би било потпуно без откривања једне велике и спасоносне истине. Када Господ Исус пита своје ученике шта они мисле ко је Он, Он жели да зна шта за њих значи ријеч Месија.
У јеврејском предању се временом развила представа Месије, односно Христа, као једне политичке фигуре – ослободиоца који ће доћи, поразити све непријатеље јудејског народа и успоставити царство Божије на земљи.
Људи су чинили оно што често чине – тумачили су ријечи откровења из своје перспективе, из свога искуства и историјског контекста, и то нерјетко погрешно.
Потлачени, понижени, заробљени, остављени, жељни правде – а још чешће освете – замишљали су Спаситеља, што у основи и значи ријеч Месија (Христос), као моћног и силног цара.
Господ Исус је, наравно, знао за ову заблуду и зато открива сљедећу истину.
Да, Он заиста јесте Месија – Христос. Али не онај каквим су га многи замишљали. Није дошао да буде велики вођа и обновитељ славног израиљског царства, него је дошао тихо и ненаметљиво да објави да је Он Цар мира који позива своје поданике – а то значи цијели људски род – на милосрђе, праштање и љубав према ближњима, али и према непријатељима.
Исус својим присуством у историји, својом проповиједи и својим чудима открива да је Он заиста Христос, Син Бога живога, који је дошао у свијет да га спасе и ослободи од ропства смрти и таме зла.
Дошао је да нас уведе у заједницу вјечног живота који се непрестано рађа у љубави Тројединог Бога.
А да би се ово обећање остварило, мора да се принесе подвиг и жртва. Неопходно је да откријемо тајну Крста.
Тајну Крста Христос најављује најприје својим ученицима, а затим, када дође вријеме, жртвено приносећи себе, улази у ток историје.
Постаје сапатник нашег начина постојања. Допушта да буде понижен и оклеветан. И на крају, кроз страдање и смрт, допушта силама овога палог свијета да га за тренутак побиједе – да би их васкрсењем потпуно поразио.
Син Божији не намеће насиљем своју побједу, јер то не би била никаква побједа, него би то био горак и коначан пораз – прихватање логике нашег палог свијета у коме владају јачи, снажнији, бруталнији и немилосрднији.
Христос разбија круг насиља, страдања и смрти. Ставља тачку на суморну причу о човјечанству пуној братоубица, отпадника, издајника, насилника, блудника и тирана, и открива истину о томе ко смо, одакле смо и куда идемо.
Открива нам да смо бића створена за живот, обдарена чудесним даровима, способна да стварамо, да саосјећамо, да чувамо и да волимо.
Иако живимо у свијету који је створен из ништавила, иако је наше биће често проткано тамом, иако смо склони паду, издаји, клевети и лажи, и иако често чинимо насиље над другима – и сами страдајући због тога – ипак нисмо изгубљени.
Месија наш, наш љубљени Христос, наш Пријатељ, Сапатник и Сапутник позива нас себи и поручује:
Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и за Мном иде.
На тај позив, браћо и сестре, морамо да се одазовемо.
Морамо да се одрекнемо себе – а то значи да се ослободимо својих заблуда, своје самозаљубљености и опсесије собом.
Не покушавајмо узалуд да сачувамо наш лажни живот, саткан од неутољивих жеља, неиживљених страсти и неконтролисаних страхова, јер ћемо га на крају изгубити.
Не упадајмо у замку кушачеву који нам нуди цијели свијет, јер ћемо души својој наудити. (Мк 8,36)
Понесимо свој крст. Пробудимо се. Будимо одговорни. Учимо се трпљењу и стрпљењу.
Слушајмо једни друге и исповиједајмо се једни другима, градећи повјерење, разумијевање и поштовање.
Будимо људи.
Отворимо своја срца да у њих уђе милост љубави Божије, како бисмо спознали спасоносну истину о нама, о свијету и о Богу.
Тада ћемо моћи да дамо прави одговор на питање које одјекује у дубинама нашег бића:
„А ти, шта мислиш – ко сам ја?“
Амин.