Трећа недеља Великог поста посвећена је Узношењу Часнога Крста. Због тога се Крст налази на средини цркве. Када се свештеник данас клања пред крстом, он се не клања дрвету или металу, већ Христу и Његовој великој љубави, којој је крст символ. Прекрасно цвеће, које окружује крст означава мирис, сладост и лепоту што је животу додато.
Данас ћемо укратко говорити о значају који има крст у нашем свакодневном животу.
Крст значи да се човек не сме ослањати само на своје личне способности. Он може да има велико плус Божије силе. Бог је удахнуо у природу огромну силу. У једној чаши воде има довољно енергије да превезе брод преко Атлантика. Да ли ће Бог који је удахнуо толику енергију у природу, одбацити своју децу кад Му дођу у слабости да затраже снаге? Ако нас је Исус ишта научио о Богу, научио нас је да је он Бог који даје снагу слабима. Човекова слабост плус Божија снага једнако је способност да се превазиђе све што нас у животу задеси.
Човеку, оптерећеном и очајно савладаном осећањем кривице, који осећа да му се никада неће опростити, да никада неће моћи да погледа у лице ни Богу ни човеку, Крст доноси Божији плус праштања. Оче, опрости им јер не знају шта чине, молио се Исус на крсту. А свети апостол Павле пише: Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас (Римљ 5,8). Ако је човеку најтеже да себи опрости, тада чињеница да нам Бог опрашта и прихвата нас, помоћи ће нам да себи опростимо. Грешни човек плус Божије велико милосрђе једнако је спасење, целосност, мир са Богом и собом.
Христов додатак човековом животу није „просто додатак“, као да додајемо једној јабуци још једну и добијемо две јабуке. То више личи на додавање хидрогена оксигену и тако добијемо потпуно нову супстанцу – воду. Као што каже свети апостол Павле да „ако је неко у Христу, он је нова твар; старо је прошло; гле, старо постаје ново“. Онај који је „у Христу“ има нови центар за живот; и сам Христос постаје ново, јединствена изражајност у свету кроз један живот, који овде никада пре није био нити ће поново бити. Човек плус Христос једнако је нови живот, нови значај, нови циљ, нове вредности и потпуно нова личност.
Највећи минус у животу пре Христа била је смрт. Христос је узео овај минус и прецртао га својим Васкрсењем, обраћајући га у велики животни плус. Но заиста је Христос устао из мртвих. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети (I Кор 15, 20-22). Христос је рекао: И сваки који вјерује у мене неће умријети вавијек (Јн 11, 25-26). Човеково умирање плус Христос једнако је живот вечни у месту „које око не видје, ухо не чу, нити икад уђе у срце човјечије, то припреми Бог онима који га љубе“ (св.ап. Павле).
Крст је веома речит знак и символ. То је гаранција да ће Бог доћи само за нас. Он никад неће опрати руке од нас и неће нас оставити да пропаднемо. Крст говори. Говори нам колико нас Бог воли и брине о нама. Он брине о нама тако много да даје Сина свога јединороднога да умре за наше грехе. И каже да нема веће љубави од ове. Говори о неограниченој љубави Бога, који неће престати да нас воли чак ни кад га распињу. Ако човек избрише Крст из свог живота постаће несигуран и имаће осећање да не вреди више од нокта. Ако се избрише Крст, центар универзума постаје хладан и недоступан. Али са Крстом можемо певати са светим апостолом Павлом: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? … Али у свему овоме побјеђујемо кроз Онога који нас је заволио. Јер сам увјерен да нас ни смрт ни живот, ни анђели ни поглаварства… нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. (Римљ 8,35-39).
Свети апостол Павле пише Колошанима: Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему (крсту) (Кол 2,15). У нашој православној вери Крст се никада не посматра изван Васкрсења. Хришћанска вера гледа у Крсту Христовом борбу са смрћу и свим силама зла, у Васкрсењу види њихов крајњи и коначни пораз. Човек плус Христос једнако је коначна победа. А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Kор 15,57).
У животу постоје две врсте људи – позитивни и негативни људи. Они којима је предзнак минус никада никоме не доносе срећу. Пре је односе. Кад напусте ваше друштво, осетите се сиромашнији у вери, сиромашнији у љубави, сиромашнији у нади. Али, Богу хвала, постоји и друга врста људи –Божији људи – људи Крста, људи који живе вером у Сина Божијег, плус људи. Свето писмо назива их „со земљи“ и „свјетлост свијету“ и „Христов мирис“. Они уносе у живот: храброст, веру, љубав, наду, мир, радост.
Зато, данас на дан Узношења Часнога Крста када гледамо на Божији велики плус, прекрасно украшен цвећем, имајмо на уму да:
Човек не треба да буде сам у својим невољама. Може да има велики плус Божијег присуства, Његове љубави и старања.
Грешни човек плус Божија милост једнако је праштање.
Збуњени човек плус Христос једнако је нови циљ, нови смисао, потпуно нова личност.
Кривицом обузет човек плус Христос једнако је „мир Божији који превазилази сваки разум“.
Умирући човек плус вера у Христа једнако је вечни живот са Богом на небесима.
Слаб човек плус Христос једнако је моћ. „Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје“, сведочи свети апостол Павле.
Очавајући човек плус Христос, једнако је нада – нада која говори: „Не трееба да си на путу на којем си. Ти, баш такав какав си, плус Божија искупљујућа сила, једнако је личност онаква каквом си назначен; личност којој Бог може једнога дана да каже: „Ово је Син мој љубљуни или кћер моја љубљена, с којим сам задовољан“. Амин.
