15. марта 2026. године, у недељу трећу Великог поста – Крстопоклону, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у Саборном храму Светог Саве у Диселдорфу. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Небојша Ракић, јереј Александар Секулић, јереј Саша Врачевић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
Јеванђеље које смо чули, драга браћо и сестре, може нам – уколико се поведемо за логиком овога света – засметати. Оно нам говори да се одрекнемо себе, да узмемо свој крст и кренемо за Христом (уп. Мк 8,34). Додаје још уз то, рекли бисмо наизглед парадоксално: да онај ко жели да сачува свој живот, да ће га изгубити, а да онај ко изгуби свој живот Бога ради и Јеванђеља – сачуваће га. (уп. Мк 8, 36).
Мало је људи на овоме свету којима ове речи пријају. У питању су истински свети људи. Нама грешнима, од којих сам први ја, није баш једноставно да их (са)слушамо. Пада нам врло тешко када нам неко каже да се одрекнемо себе или да узмемо свој крст – то јест да не бежимо од њега одговорно се суочавајући с проблемима и страдањем. Али ма колико да је тежак и чворноват, то је наш крст – и треба да га изнесемо. То се односи на свакога од нас.
Браћо и сестре, ако застанемо над овим речима о ношењу крста, те их сагледамо из перспективе целокупног Јеванђеља Господа нашег Исуса Христа, видећемо да су оне препуне добра и љубави за нас. Ако се затворимо у себе, ропски чувајући свој живот – што по правилу скреће у себичност – непрестано ћемо губити, ма колико се чинило да добијамо. Ако живот схватимо као прилику да се отворимо, да (се) дарујемо и волимо – а томе нас учи Јеванђеље – постаћемо богати животом у изобиљу (уп. Јн 10, 10). То је парадокс Јеванђеља – давањем се богатимо, а себичним стицањем сиромашимо. Било да је реч о материјалним или интелектуалним добрима. Због тога ће и рећи Господ: ,,Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди“ (Мк 8, 36).
Када ове речи прочитамо данас, у времену ратова и сукоба, када се чини да су поједини задобили читав свет – оне постају још актуелније. Чак ћемо се повести за тиме да живот меримо искључиво бројкама, а запоставићемо главно питање које нам се кроз Јеванђеље поставља – питање о души. Чему се то надају силници који убијају, упркос свим добрима у којима уживају? Али питање о томе чему сав задобијени свет ако души својој наудимо – поставља се и свима нама.
У светлу овога што смо рекли, можемо да додамо и да нас срећнима чини само оно што смо дали другима. Добро учињено другима је разлог за нашу срећу. С друге стране, патња другог је узрок наше несреће, посебно уколико смо га повредили или му учинили нешто нажао. На тај начин се, у контексту данашњег Јеванђеља, губи душа.
Међусобни односи, нажалост, подразумевају конфликте, неретко и наношење неправде другима. Сви смо то искусили. Било да смо трпели неправду или смо је сами наносили – сви смо грешни. Ипак, треба да имамо у виду да нам је Господ оставио покајање за спасење. Покајање значи преумљење, напуштање претходног начина живота зарад исправљања. Јеванђеље нас позива на преумљење које не подразумева затварање у себе или постављање нас самих у центар света. Преумљење подразумева да ближње поставимо у центар и, надасве, да их не повређујемо. Ово се заснива на Христовим речима да се све учињено малима директно односи на Њега самог (Мт 25, 40). Уколико се постидимо малих, како Јеванђеље говори – а то се односи на оне који пате – малих који нису силни нити богати, те ако им не помогнемо, ако их се одрекнемо – одричемо се самога Христа. У томе се састоји оно чувено „бити хришћанин“.
Најбољи пример у којем је сабрано све ово што смо рекли – пожртовање, брига о добробити другог, постављање ближњега у средиште нашег живота – јесу наше мајке. Оне све дају за своје ближње. Мајка мисли на све, а од ње саме јој је увек неко пречи. Иако се дивимо њеној пожртвованости, због које је неријетко и жалимо, она је једини херој, једина вољена, и то с наградом коју јој нико не може одузети. Мајка, наиме, наставља да живи кроз сва добра дела која је учинила и људе које је подигла. То је оно што Христос од свакога тражи, по узору на пример који нам је сам дао. Јер Он сам је страдао за живот света, а своје давање је крунисао на крсту сопственом жртвом, приносећи се за спасење свакога од нас. На нама је да се тог крста не стидимо, да се Господње жртве и Његове милости не одричемо, него да му хитамо у сусрет. Исто се односи и на раван наших односа – а под тим пре свега имам на уму да не треба да будемо ту само када је бећарско весеље, јер тада увек има пријатеља. Пријатељи су потребни када је тешко. У тим ситуацијама треба да помогнемо и да се нађемо једни другима у невољи. У томе се састоји ношење крста и живот који нам се у Христу дарује.
Данас певамо о поклоњењу крсту и слављењу Васкрсења. Не само да није могуће говорити о Васкрсењу без крста него је Господ учинио да је Његово Васкрсење уједно и наше, а Његов крст је истовремено и наш крст. Његов живот је и наш живот, а реч је о изобиљу живота које нам се у Христу дарује (Јн 10, 10). Таквом животу претходи крст који смо спремни да – по речима Јеванђеља – носимо, не стидећи се и пазећи на своју душу. Посустајања су, наравно, могућа. Али зато нам је дато покајање којим свака наша борба изнова може да почне. Јер никада није касно да устанемо и понесемо свој крст. Амин!
