22. марта 2026. године, у недељу четврту Великог поста – Средопосну, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселодрфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Јована Владимира у Минхену. Његовом Високопреосвештенству саслуживало је више свештеника и ђакона.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре, Јеванђеље које смо чули говори много о нашој вери и нама, говори и о томе у каквом времену живимо, те какав је наш Бог. Ово Јеванђеље је опис праве људске драме, јер нема ничега страшнијег за једног родитеља од тога да гледа патњу и мучење свога детета. Из Јеванђеља сазнајемо да је у детету дух неми који га у тренуцима напада ломи, баца га у ватру и воду, док дете баца пену, шкргуће зубима и суши се (уп. Мк 9, 17–18, 22; Mт 17, 14–21; Лк 9, 37–43). Отац тог дечака – напаћени и честити човек – прилази Христу и говори: ,,Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми… ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.“ (Мк 9, 17, 22). Господ му на то одговара: ,,Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“ (Мт 9, 23). На те Господње речи отац дечака одговара једноставно: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! (Мт 9, 24)“.
Отац дечака у свом одговору представља свакога од нас, јер и ми верујемо увек некако половично и непотпуно. Иако верујемо у дејство Божије благодати, као да истовремено сумњамо да такво нешто, по правилу, изостаје када смо ми у питању. Сумњамо, али опет верујемо. Зато смо често у расцепу: верујемо у благодат, али сумњамо да она може допрети до нас. Насупрот нашој вери стоји Бог који изобилно дарује милост, указујући нам неизрециву љубав своју. Од нас се очекује, како читамо у Јеванђељу, само вера величине најмањег зрна – горушичиног (уп. Мт 13, 31–32; Мк 4, 30–32; Лк 13, 18–19; ЕвТома 20). Али, драга браћо и сестре, напаћени отац нам открива колико је тешко такву веру стећи. И као да говори у име свих нас, у име целокупног човечанства.
Господ, на концу, чини чудо и исцељује младића који се од детињства мучи. Али то исцељење је имало свој драматични ток. Дечак се умирио, постаде као мртав, толико да су људи около мислили да је умро (уп. Мт 9, 26). Околна светина не препознаје Христа међу собом, једноствано мисли да је дечак умро. Ипак, Христос га узима за руку, подиже га, те младић устаде. Пред нам се догађа чудо равно васкрсењу из мртвих – младић устаје опорављен од тешке и мукотрпне болести. Он, практично, корача у нови живот.
Након исцељења ученици Христа питају зашто га они нису могли исцелити. Христос им одговара (уп. Мт 17, 20) да га нису могли исцелити јер нису имали довољно вере, а затим додаје: ,,Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“. Христос као да овим речима критикује веру иза које стоје тек празне речи, а којима смо сви ми, нажалост, често склони. Јер и ми читамо молитве, али као да наше речи не долазе из срца и не одражавају нашу веру. Наша слабост је увек присутна: речима је изричемо, али вером као да не сведочимо Божију милост и љубав.
Вера није датост, њеном остваривању се тежи. Динамичност вере се односи на унутрашњу драму њеног задобијања. А сва динамика вере може се представити кроз пример оца дечака који каже: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!“ Он се бори за веру, а та битка је увек жива и никада је трајно не добијамо. Напротив, за њу се увек изнова боримо.
Пример који нам доноси данашње Јевађеље је можда један од најтежих. Болест и смрт вољених су свакако најтежи ударци које доживљавамо. Како бисмо дали одговор на ту патњу и како бисмо је изнели, неопходна нам је вера. Вера је услов нашег живота, њоме ходимо напред. Она претходи нади. Нема сумње да ћемо посумњати; нема сумње да ћемо имати слабости; нема сумње да ћемо остати запрепашћени пред патњама и ударцима које ћемо доживљавати, као и да ћемо бити повређени од стране најближих. Али када имамо веру, усредсређени смо на ход о коме симболично говори Посланица Јеврејима (уп. Јев 11). Ту се о вери говори као о неком нашем личном сапутнику који уступа место храбрости насупрот малодушности и сумњи, док нада крчи пут пред нама. Наша нада се односи на тријумф Христове милости – Бога и Његове правде. Иако нам се чини некада да зло у коначности побеђује, немојмо клонути духом и бити маловерни. Позвани смо на наду коју црпимо из вере да нас ништа не може раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем, који је сам победио свет (Рим 8, 38; Јн 16, 33).
Попут младића и његовог оца, данас смо дошли овде – пред лице Божије – како бисмо били исцељени од наших различитих слабости, мука, сумње и неверовања, а за то нам је потребно само зрно вере. Наш долазак о њој сведочи, али се трудимо и надаље да свој ум и своје срце отворимо неизрецивој љубави Божијој. Милост Божија је ту – у то немојмо сумњати. Амин!
