26. априла 2026. године, у Недељу мироносица, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у Светосавском храму у Фрајбургу. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Миленко Марковић, јеромонах Максим Илић, јереј Драган Станојевић и ђакони Василије Старовлах и Арсеније Јовановић.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Христос васксре!
Драга браћо и сестре, овај одломак из Јеванђеља који смо чули могли бисмо назвати и Јеванђеље о неодступној љубави. Оно нам говори најпре о једном честитом човеку Јосифу који је уживао углед својих савременика, али је и очекивао спасење, односно Спаситеља, а њега је препознао у распетом и васкрслом Господу. Како чујемо у данашњем Јеванђељу (Мк 15,43-47), он се осмелио да оде код властодржаца који су разапели Христа, и да тражи Његово тело. Био је охрабрен да – упркос свему – тражи од оних који су одговорни за смрт Христову Христово тело. Пилат се чудио да је Исус већ умро (Мк 15, 44-45) јер смрт на крсту своју тескобу црпела је и из чињенице да распети дуго и болно умиру. Но, како је следила Пасха, нису хтели да нико виси разапет, те су распетима пребили голени (уп. Јн 19, 31-33), али не и Исусу јер је већ умро. Ово се односи на праксу код римског распећа: војници би понекад ломили ноге распетима да би брже умрли (јер више не могу да се подижу и дишу). Пилат је Јосифу дао тело Христово које сада Јосиф сахрањује.
Жене мироносице као једини које су остале под крстом, те верне ученице и храбре жене, сада гледају како се у гроб полаже тело Исусово (уп. Мк 16, 1). То је још једно сведочанство о њиховој неодступној љубави према Њему. Оне су могле и да побегну јер је њихов учитељ разапет, изгледало је као неславни крај. Упркос томе надваладала је љубав према Учитељу, знајући да је и Он њих волео. Нису одступале од те љубави. Израз „гледаху где га полагаху“ (уп. Мк 16, 1) као да нас обавештава да су до последњег момента били уз Христа. Оне ујутру одлазе ка гробу како би помазале мирисним уљима тело Исусово. Оне су тог јутра, неколицима жена, биле најхрабрији људи онога времена јер су једине остале уз Учитеља од кога су остали ученици побегли. Питали су се ко ће им одвалити камен од гроба (16, 3). Вођени љубављу која се не може до краја објаснити занемарили су чињеницу да их од тела Учитеља дели велики камен (уп. Мк 15, 46). Када су стигле, камен је већ био одваљен, а када су ушле у гроб, младић (νεανίσκος; уп. Мт 28, 2-3; Лк 24, 4; Јн 20,12) у светлим хаљинама кога затичу ту им говори да се не плаше, да распети Исус није ту, да устаде, да иду у Галилеју, где ће га видети, и да јаве ученицима Христовим, и Петру – ономе који се одрекао Христа, тврдећи да га не познаје.
Позив на одлазак у Галилеју јесте заправо позив да се врате на почетак јер су се у Галилеји први пут срели, да сада све сагледају поново из нове – васксрне – перспективе. Тамо им је обећано Царство небеско, и сада хоће као Васкрсли да им покаже да оно што им је обећао је и испунио, те да се њихова жалост претвори у радост. Позив на повратак у Галилеју је заправо позив на нови почетак, али сада са надом која своју снагу црпи из догађаја Васкрсења.
Видите како се завршава ово Јеванђеље: када су све то виделе жене, када су чуле од младиђа, или анђела, да је Исус устао, оне су се испуниле страхом, и никоме ништа нису говориле. Страх је увек ту као претња, али када су среле свога Господа примили су неустрашивост проповоде и тако освојили свет неизрецивом вером и неописивом љубављу, љубављу која не зазире ни од смрти – биле су спремне и да страдају.
Зато, браћо и сестре, данас када славимо Васкрсење Христово, посебно у овим светлим данима, било би добро да се угледамо на пример женâ мироносицâ, на њихову веру, љубав и наду, те да заједно са њима, узевши мирисе, похитамо ка Ономе који је разапет и васксрао за нас. У нашем хитању ка Њему смо се и нашли данас овде. Овде нисмо да бисмо причали о Васкрсењу, само, већ пре свега да бисмо узели учешћа у том догађају, односно да бисмо живели са тим догађајем. Иако знамо да је смрт страшно велика несрећа, да је камења много и да може бити незамисливо тешко, да страх поробљава, крхке жене су то надвладале вером искреном, љубављу неодступном и неизмерном надом.
Било би добро да се угледамо на пример ових жена јер и ми страхујемо, сумњамо и постављамо многа питања. Одговор је ипак само један: Васкрсење. Ако васкрсења нема, ако Христос није васкрсао, онад је узалуд проповед и вера, како нас учи апостол Павле (1Кор 15, 14).
Ако Христос није васкрсао, све је узалуд, наше живљење, наше рађање, узалудна је динамика наших односа – све је узалудно ако нема живота, васкрсења. Али, браћо и сестре, није узалудно јер васкрсења има, оно је ту, догодило се и учествујемо у њему. Сваки наш одлазак у Цркву је одазивање на позив да одемо (поново) у Галилеју – да будемо са Њим. Да тако буде! Амин!
Христос васкрсе!
