У четвртак 21. маја 2026. године, на празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Преподобне мајке Параскеве у Карлсруеу.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Миленко Марковић, протојереј-ставрофор Александар Шкорић, протојереј-ставрофор Симон Туркић, протојереј Братислав Божовић и ђакон Теофил Гроздановски.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Данас славимо онај дан када је Христос сео, како каже символични језик Цркве, са десне стране Оца, али и дан када је Христос својим ученицима обећао да ће им послати Духа Утешитеља. Својим узласком на небеса Христос је узнео и нашу природу; у Христовој личности сада човек седи поред Бога Оца. У протеклом периоду смо се о догађајима у току четрдесет дана након Васкрсења, па све до данас, до Спасовдана, поучавали читајући Јеванђеље. Најпре, оно на Васкрс, које је говорило о Христовом јављању мироносицама, поручујући им да иду у Галилеју, да ће се тамо видети; те сазнајемо и о Петровом покајању за одрицање у време страдања (Јн 21, 15-19), те оброку код Галилејског језера, те смо, да се подсетимо, читали о Томином инсистирању да неће веровати (у васксрење) док не не стави руке на ране Христове, те о сусрету Христа и Томе (Јн 20, 24-29), затим следи перикопа о човеку који тридесет осам година није могао да устане како би сишао у бању Витезду. Све се то дешавало у близини Храма, где је много људи, али како читамо, он није имао човека да му помогне око уласка у тај, рецимо тако, базен. Њега исцељује Христос поручујући му да узме свој одар и да иде (уп. Јн 5,1-15). Након тога смо читали о сусрету Христа и слепог човека кога је Христос исцелио. Након помазања мешавином блата и пљувачке, Христос му поручује да оде у Солоамску бању (уп. Јн 9). Тај слепи од рођења познао је у Христу Син Божијег и Син човечијег.
Данас читамо о поновном сусрету са ученицима када их је, по узору на претходна окупљања, поново поздравио дарујући им мир (Лк 24, 36). Он им обећава да их неће оставити сироте ни саме, него ће им послати Духа Светога, Утешитеља (уп. Јн 24, 49). Били су охрабрени тим обећањем, нису више били збуњени, него су се радовали, славећи Бога. Из примера ученикâ, видимо у шта треба да се претвори наш хришћански живот. Тај живот представља пут од страха и збуњености до радости којим се слави Бог. Та радост проистиче из вере да ће и нама бити послат Утешитељ, Дух животворни, како би нас утешио од свих наших слабости, те да оживи нашу животну снагу која је такође услед греха нарушена. А грешимо свакодневно, једни према другима, према Јеванђељу Божијем не творећи оно о чему читамо, према истини, правди, милости Божијој и љубави Његовој која је неизрецива, али грешимо и према себи самима. Ипак изнова Бог нас својом немеривом милошћу подиже и сусреће нас. Нека нас охрабри, али и утврди у одговорности, да ту милост ништа не може надвладати. Због тога је важно да у тренуцима збуњености, малодушности и страха покушамо то да надваладамо отварајући своје срце и ум за Духа Светога кога нам Господ, као и ученицима својим, данас обећава, и који нам се изобилно дарује. То је разлог нашег окупљања данас овде, у светом храму, драга браћо и сестре, ми призивамо Духа Светога да уђе и да се усели у нас како би нас оживотворио и обрадовао, учећи нас слављењу Бога и радости једних према другима. Боже, дај! Амин!
