У недељу 31. маја 2026. године, на празник Силаска Светога Духа на апостоле – Педесетницу, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Саве у Берлину.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Радомир Колунџић, јереј Александар Дебељак и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима.
Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
„Ко је жедан, нека дође мени и пије” (Јн 7, 37).
Људи у храму тискају се и моле се, поштују обред и традицију, вјерују онако како им је предато и записано. Али, гле, и даље су жедни. У светом простору, окружени светим стварима, али и даље жедни. Веома жедни.
То је велика поука за нас, браћо и сестре, за нас који и данас, и толико пута у животу, стојимо у храму. Како је могуће да смо ту, на извору, а да смо и даље жедни? Како је могуће да се налазимо на мјесту молитве, у простору у коме се призива име Божије, а да у себи још носимо жеђ, немир, страх и празнину?
Нема сумње да је све нас овдје довела жеђ. Није нас, дакле, довела само наша вјерска или национална припадност, наше поријекло, функција или положај, довела нас је најдубља жеђ човјекова, жеђ за животом. Јер човјек је биће створено за живот. Он је биће живота, али биће које само себи не може дати живот.
Драги народе, када једемо храну и пијемо воду, ми то чинимо да бисмо свом животу придодали дане, да бисмо га нахранили и одржали. Али знамо да, без обзира на то колико то уредно и редовно чинили, наши дани полако чиле, нестају, и на крају се гасимо као свијећа која догори до краја. Свјесни смо да је тако увијек, осим у једном случају. А то је онда када сретнемо и познамо Христа. Ако се то догоди, Христос ће не само угасити нашу жеђ него ће од нас начинити извор.
„Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен ” (Јн 7, 38-39).
Да Христос само каже: „Хоћу да пијеш”, то би већ било много. Али Он обећава још више: не само да више нећеш бити жедан него ћеш постати извор. То је чудо вјере. Христос човјека не спасава тако што га само утјеши, окријепи и остави да мирно настави својим путем. Он га и преображава. Он од човјека који је дошао празан, уморан и жедан чини човјека кроз кога и други могу да се напоје. Од онога који је тражио милост, Он чини онога који милост даје. А од онога који је тражио свјетлост, Он чини свјетиљку.
Није, дакле, браћо и сестре, хришћанин онај који је само себе напојио, него онај који, чим се напоји, поји другога. Није хришћанин само онај који прима мир, милост, свјетлост, опроштај, храброст и радост, него онај из кога све то извире, тече и даје се другоме.
И управо зато је овај празник тако велики. На Тројичиндан славимо то што је Дух Свети сишао на апостоле, али и што је Бог учинио да човјек више не живи затворен у себе, у свој страх и своју тугу. Дух Свети силази да човјека учини живим, слободним, храбрим, способним да воли, да прашта, да носи другога и да не пресуши ни онда када му се чини да више нема одакле да даје.
Једном ријечју, дошли смо данас овдје како бисмо примили Духа Светога, али и како бисмо, примивши Духа Животодавца, постали извор кроз који живот иде даље и поји жедне. А толико је жедних на овој земљи. Жедни су многи повријеђени, заборављени и понижени. Жедни су и они који изгледају јаки, сигурни и самодовољни, а у себи носе пустињу коју нико не види.
Зато нас Христос данас позива да дођемо и пијемо, али и да, напојени Њиме, изађемо међу људе као они кроз које ће потећи мир, доброта, праштање и живот. Да нико ко нас сретне не оде још жеднији, усамљенији или рањенији.
То је смисао данашњег празника: Дух Свети долази да нас оживи, да нас отвори за друге и да нас учини истовремено онима који примају, али и онима кроз које Божији живот тече даље. Да Господ дâ да данас не останемо само људи који су чули ријеч о води живој, него да постанемо они који су је заиста примили. Нека из нашег срца, из нашег дома и заједнице, Цркве, потекну ријеке воде живе: на утјеху, на радост и на спасење свима који су жедни живота. Амин.
Након свете Литургије служено је Велико вечерње.
