Од самог почетка постојања тајанствене заједнице коју називамо Црквом па до данас, њени чланови окупљају се на једном мјесту и у једно вријеме око једне чаше. На трпезу приносе хљеб и вино ради освећења и тако врше службу која представља сам темељ њиховог односа са Богом.
Ту службу Свети апостол Павле назива словесном, логосном, умном, позивајући хришћане да у њој као Богу принесемо своја тијела као живу, свету и богоугодну жртву (Рим. 12, 1).
Са ових неколико ријечи Павле описује саму суштину наше вјере. Вјере у Бога који ствара свијет из ничега, утискујући у постојање клицу своје величанствене стваралачке енергије. Том тајанственом силом Бог ствара творевину, космос и небројене галаксије, ствара материју, нежива и жива бића, дарујући им живот и смисао постојања.
Бог жели да све што постоји живи у заједници вјечног божанског живота. Због тога Он ствара човјека као посебно биће, способно да прими Његову љубав и слободно одговори на Његов позив. Ствара га као сарадника и саствараоца, као спону између нествореног и створеног, вјечног и коначног (Пост. 1, 26–27).
Човјек је биће које је способно да прими Бога у себе и прихвати Истину коју му Он открива. Истину која ослобађа и спасава (Јн. 8, 32). Истину која говори да је свијет, иако сложен, нејасан и хаотичан, добар; да живот, иако је пун страдања, патње и непрестане борбе за мјесто под сунцем, има смисао и циљ; да је човјек, иако варљив, несталан и слаб, ипак икона Божија. Биће које зна шта су племенитост, самилост, милосрђе, стваралаштво и слобода; биће које зна да воли.
Бог открива човјеку самога себе. Лично му се обраћа и казује му да је Он Онај Који Јесте (Изл. 3, 14), сами Живот (Јн. 14, 6), нераскидива и нераздјељива заједница личности Оца, Сина и Светога Духа. Бог открива човјеку да је неизмјерна, неограничена и вјечна Љубав (1. Јн. 4, 8) и као такав долази у свијет, међу нас, да нас прихвати, ослободи пропадљивости и уведе у заједницу вјечног живота. Зато Бог постаје човјек, тј. Богочовјек; зато се дешава Тајна Христа.
Преподобни Јустин Ћелијски, кога данас славимо, пише: „Све загонетке живота решавају се у личности Богочовека Христа.“
Када се обраћамо Христу, ми у ствари одговарамо на Његов позив који нам непрестано упућује. Он нас позива себи, позива да напокон престанемо бити слуге страха, предрасуда, великих очекивања, жеља и грандиозних планова и једноставно кренемо за Њим.
Христос нам се обраћа са истим оним позивом који је, како смо у данашњем јеванђељу прочитали, упутио Петру, Андреју, Јакову и Јовану Заведејеву (Мт. 4, 18–22).
Изненадни Христов долазак у њихов живот, сусрет са Њим „лицем к лицу“ и Његов позив: „Хајдете за мном“ (Мт. 4, 19), били су довољни да одагнају њихову несигурност, невјерицу, сумњу у себе и своје способности, страх и кукавичлук и да заиста крену за Њим.
Није ово била брзоплета, непромишљена, неодговорна или глупа младалачка одлука. Слијед историјских догађаја показује нам супротно. Ови прости, необразовани и неугледни људи постају ловци на људе и свједоци величанственог дјела спасења.
А чиме смо ми, браћо и сестре, заробили себе? Којим заблудама, лажима и опсјенама убјеђујемо сами себе да нам је добро, да не треба ништа да мијењамо у животу, да треба само да трпимо, да сагнемо главу и ћутимо? Ћутимо и чекамо. Чекамо да неко други дође и да нас спасе. Од чега да нас спасе? Од мог сопственог гријеха, моје слабости, мојих страсти, моје себичности, моје неодговорности?
Позвани смо, сјетимо се, да служимо словесну, умну службу тако што ћемо принијети тијела своја, што значи себе саме, сав живот свој Богу своме као свету, живу и богоугодну жртву (Рим. 12, 1).
А жртва значи излазак из себе, из свога свијета, отварање и давање себе другоме. То је наша шанса да напокон схватимо да нисмо само ми битни, да повратимо достојанство и слободу, да научимо да саосјећамо и волимо.
То је наша умна, света, жива и богоугодна служба коју ево сада приносимо Богу Оцу да нас Духом Светим освети, пробуди и оживи, да бисмо срели и чули глас Христов који нас себи позива говорећи: „Хајдете за мном“ (Мт. 4, 19).
Амин.