Драга Браћо и сестре,
Данашње Јеванђеље је једно од оних које нас на први поглед мало збуни. Чујемо како Господ исцељује двојицу бесомучника, а онда демони улазе у крдо свиња, које се сурвава у море. И неко ће можда рећи: зашто баш тако? Зашто су страдале свиње? Али ако останемо само на том питању, промашићемо оно што је најважније. Суштина овог Јеванђеља нису свиње. Суштина су људи. Господ долази у ту земљу, гергесинску и прво што Га дочекује нису радосни људи, него двојица несрећника. Они живе међу гробовима. Замислите какав је то живот. Немају дом, немају породицу, немају мир. Људи их се плаше и заобилазе. Сви су од њих дигли руке. Само један није. Господ Исус Христос. Тамо где човек више не види наду, Христос је види. Тамо где сви кажу: ,,Од овога нема ништа”, Господ каже: ,,Овај човек вреди, он је створен по лику Божијем.” То је прва велика порука данашњег Јеванђеља. Нема човека кога је Бог отписао. Људи често умеју да пресуде једни другима. Кажемо: ,,Тај се никада неће променити. Тај је пропао. Од њега нема ништа.” Али Бог не гледа тако. Док год човек дише, постоји могућност покајања, исцељења и новог живота.
Видимо и нешто друго. Демони одмах препознају Христа. Кажу: ,,Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији?” Занимљиво је да Га они препознају, а многи људи тог времена нису. То нас опомиње да није довољно само знати ко је Христос. Ни демони не сумњају да је Он Син Божији, али Га не воле и не следе.
И ми можемо знати све молитве напамет, долазити у Цркву, славити славу, постити, а да нам срце остане далеко од Бога.
Вера није само знање. Вера је живот са Христом. Још једна ствар је веома важна.
После исцељења ових бесомучника, мештани не долазе да се радују што су двојица људи оздравила. Не захваљују Господу што су њихови несрећни суграђани поново постали нормални људи. Њих више боли губитак свиња него спасење људи. И зато моле Христа да оде. Каква трагедија. Бог им је дошао у кућу, а они Га испраћају. Зашто?
Зато што се понекад човек толико веже за материјално, да му Бог постане сметња.
И то није само прича о неким давним људима. Драга браћо и сестре, то је прича и о нама. Колико пута кажемо да нам је Бог на првом месту, а онда дође тренутак када треба нешто да жртвујемо ради Јеванђеља – мало времена, мало труда, мало свог поноса – и одмах нам то постане тешко. Лако је рећи да верујемо.
Теже је пустити Христа да нешто промени у нашем животу. Јер свака права промена нешто кошта. Господ никада не улази насилно у човеково срце. Видимо то и овде. Када су Га замолили да оде, Он је ушао у лађу и отишао. Није их приморавао. Бог поштује нашу слободу.
Куца на врата срца, али их не разваљује.
И данас Господ долази сваком од нас. Не само у храму. Долази кроз савест, кроз Јеванђеље, кроз ближњега, кроз животне околности. И поставља исто питање: ,,Хоћеш ли да будем у твом животу?“
А одговор дајемо не речима, него делима.
Има још један детаљ који је вредан пажње.
Бесомучници су живели међу гробовима. То није случајно. Грех увек води ка смрти. Не само телесној него и духовној. Када човек живи без Бога, полако губи мир, радост, љубав, стрпљење. Споља може све изгледати добро, али унутра постаје празан. А Христос управо зато долази – да човека врати у живот.
Он није дошао само да реши неки наш тренутни проблем. Дошао је да нас врати себи. Да нам врати достојанство деце Божије. Зато је важно да се сваки од нас запита: шта је то што мене држи далеко од Христа? Није потребно да човек буде бесомучан као они из Јеванђеља. Довољно је да га савладају гордост, завист, гнев, осуђивање, среброљубље, немар према молитви. И мало-помало, човек почиње да живи далеко од Бога.
Али добра вест данашњег Јеванђеља јесте да Христу није тешко да нас пронађе. Он је прешао море да би дошао до те двојице несрећника.
Тако и данас долази сваком човеку.
Само је потребно да Му отворимо срце.
На крају, можда је најважније питање које данас можемо понети кући управо ово:
На кога личимо у овом Јеванђељу?
На двојицу људи који су тражили исцељење? На мештане који су више волели своју имовину него присуство Божије? Или смо понекад и једни и други?
Свако од нас води своје борбе. Свакога од нас нешто мучи. Али Христос је јачи од сваког греха, од сваке страсти, од сваког страха. Ниједна рана није толико дубока да је Његова љубав не може исцелити.
Зато немојмо бити као они који су Га замолили да оде. Него Га замолимо да остане. Да остане у нашим домовима, у нашим породицама, у нашим срцима.
Јер тамо где је Христос, ту се човек враћа себи. Тамо страх уступа место миру, очајање нади, а смрт животу.
Браћо и сестре, хајде да данас понесемо само једну мисао: ако Христос није одустао од оне двојице људи, онда сигурно није одустао ни од нас. И колико год да смо погрешили, увек можемо да Му се вратимо.
Нека нам Господ да снаге да Га никада не удаљимо из свога живота, него да Му свакога дана све више отварамо своје срце, како би Он био наш Спаситељ, Господ и Пут који води у живот вечни. Амин