У недељу деветнаесту по Духовима, 11. октобра 2026. године, у параклису Покрова Пресвете Богородице у Минхену прослављена је храмовна слава. Светом Литургијом је началствовао јереј Дејан Ристић уз саслужење протојереја Филипа Милуновића, јереја Драгише Јеркића и протођакона Младомира Милуновића.
После евхаристијског сабрања и освећења славских знамења сабрани народ је позван на трпезу љубави коју је и ове године припремило више кумова са својим породицама.
У наставку преносимо беседу оца Дејана Ристића:
Када нас неко повриједи, у нама се јавља потреба да се одбранимо. Ако нам неко упути тешку ријеч, желимо да му одговоримо истом мјером. Ако нас неко неправедно осуди, настојимо да докажемо своју праведност. Ако нас неко изневјери, повлачимо се, затварамо срце и одлучујемо да му више нећемо указати повјерење.
Тако почињемо да градимо свој живот на једном једноставном правилу: како други поступају према нама, тако ћемо и ми поступати према њима. И чини нам се да је то сасвим природно, разумно, па чак и праведно. Зашто бисмо вољели онога ко нас не воли? Зашто бисмо чинили добро ономе ко нам је учинио зло?
Тачно ту, гдје се завршава наша људска рачуница, почиње јеванђелска логика, коју смо данас чули.
”Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ и: „Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему.“
Нисмо свјесни колико дубоко ове наизглед јасне ријечи доводе у питање начин на који живимо.
Ове ријечи нису само позив да будемо добри и поштени људи. Христос не говори само о пристојности, о поштењу или о исправним међуљудским односима. Он нас позива на нешто много веће: да превазиђемо мјеру обичне људске праведности и да свој живот почнемо да обликујемо по мјери Божије љубави.
Та љубав има једну особину која је нашем палом човјеку тешко разумљива: она не зависи од тога да ли је заслужена.
Навикли смо да љубав доживљавамо као размјену. Волим те јер ме волиш. Поштујем те јер ме поштујеш. Чиним ти добро јер вјерујем да ћеш и ти мени учинити добро. И докле год постоји та узајамност, наши односи изгледају складно.
Али шта се дешава када та узајамност престане? Шта остаје од наше љубави када нам други више не узвраћа? Када нас не разумије, када нас одбацује, када нам чини неправду?
Тада имамо прилику да препознамо да ли је наша љубав заиста љубав или само прикривени облик љубави према самоме себи. Јер ако волим другога само зато што ми узвраћа љубав, зар у њему не волим, барем једним дијелом, сопствену корист, сопствену сигурност, сопствену срећу?
Зато Христос пита: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“
Љубав која се заснива на узајамно поштовање није безвриједна. Али је човјек створен за нешто веће. Створен као икона Божија. Бити икона Божија значи да живимо на начин на који Бог постоји и дјелује према свијету. Зато нас Христос у данашњем јеванђељу позива: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.“
У овим ријечима открива се сама суштина хришћанског живота. Мјера наше љубави није понашање другога човјека. Мјера наше љубави је Бог.
Позвани смо да се угледамо на то како Бог воли. Бог воли свакога човјека, без обзира је ли грјешан. Он је „благ и према незахвалнима и злима“.
То је тајна Божије милости и то најпотпоније видимо у Христу. Када су Га одбацивали, Он није престао да воли. Када су Га понижавали, није одговарао мржњом. Када су Га распели, није призивао освету, него се молио: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“
Али овдје се пред нама поставља једно тешко питање. Може ли човјек заиста тако да воли?
Можемо ли ми, са својим слабостима, својом себичносшћу, амбицијама, страховима, повријеђеностима и ограничењима, испунити ову Христову заповијест? Јер једно је говорити о љубави према непријатељима, а сасвим друго сусрести се са човјеком који нас је дубоко повриједио.
„Љубите непријатеље своје.“ То значи: не дозволите да ваш однос према другоме буде потпуно одређен његовим односом према вама. Не препуштајте другоме власт над својим срцем. Не дозволите да ваша способност да волите зависи искључиво од тога да ли сте вољени.
Јер човјек који може да воли само онда када је вољен, још увијек није слободан. Његова љубав зависи од туђе воље, туђег расположења, туђег понашања.
А Христос нас позива на слободу. То је слобода човјека који зна да је вољен од Бога и који зато више не мора непрестано да тражи потврду сопствене вриједности у одговорима других људи.
И ту долазимо до саме сржи данашњег Јеванђеља.
Христос нам заповиједа да волимо непријатеље зато што ниједан човјек, чак ни онај који нам је учинио зло, није престао да буде богослично биће. Гријех може да помрачи нашу боголикост, да потамни лик Божији у нама, али га никада не може избрисати. Јер ма колико гријех био велики и страшан, ма колико дубоко човјек пао, у њему остаје неизбрисив печат Божијег лика и достојанство које му је Створитељ даровао.
Онај који воли само да би нешто добио, још увијек у средишту свога живота има себе. А онај који воли не тражећи ништа заузврат, почиње да излази из себе и да живи као биће заједнице. То је истински смисао човјекове боголикости. Бити икона Божија значи бити позван да својим животом свједочимо љубав Онога по чијем смо образу створени.
Све о чему говоримо не можемо остварити ослањајући се искључиво на себе. Зато смо данас сабрани на Светој Литургији.
Дошли смо са својим ранама, својим немоћима, својим неуспјесима, својом неспособношћу да увијек волимо онако како нас Христос позива.
Бог нам овдје на овој трпези у олтару дарује Самога Себе. Христос нам даје Своје Тијело и Своју Крв, да бисмо ми, примајући Његов живот, постајали способни да живимо Његовом љубављу.
Ако смо се овдје причестили љубављу Христовом, онда смо позвани да ту љубав понесемо у свијет. У своје домове, међу своје ближње, али и међу оне са којима смо у завади, који нас не разумију и који нас не воле. Не могуће је да истински тежимо заједници са Христом, а да истовремено равнодушно прихватамо мржњу као трајни начин свога односа према другоме.
Зато, браћо и сестре, када данас изађемо из овога храма, запитајмо се не само: ко је према мени био неправедан? Ко ме је повриједио? Ко ми није узвратио љубав? Него: чије срце чека моју милост? Коме ја могу бити свједок Божије доброте?
Можда је то неко из наше породице. Можда човјек са којим годинама не разговарамо. Можда неко коме смо ускратили пажњу, разумијевање или опроштај.
И можда немамо снаге да одмах све промијенимо.
Али управо тада сјетимо се данас прочитане ријечи Апостола Павла.
„Најрадије ћу се хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“
И ми можемо пред Бога донијети своју немоћ и рећи: Господе, тешко ми је да опростим. Тешко ми је да волим. Тешко ми је да превазиђем себе. Али не желим да моје срце остане заробљено мржњом. Дај ми благодат да постанем оно на шта ме позиваш.
Не бојмо се своје слабости. Бојмо се само да своје срце не затворимо за благодат Божију.
Не бојмо се да први пружимо руку. Не бојмо се да учинимо добро и онда када нам неће бити узвраћено. Не бојмо се да волимо и онда када љубав значи ризик, рањивост и подвиг.
Тако човјек постаје оно за шта је од почетка створен: жива икона милостивога Бога.
И тада Христове ријечи „Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив“ престају да буду само узвишени идеал коме се дивимо, а постају пут нашег свакодневног живота.
Да бисмо, волећи једни друге, не само ријечима него и дјелима, постајали истинска дјеца Оца небескога и живи свједоци Царства Божијега.
Амин!
