Зовемо се именима, оваквим и онаквим. Именима каква су нам издјели родитељи. Назвали нас именом каквим су се договорили. Из неких разлога. Некима се неко име свидјело па хоће да му се дијете зове тако, а други из традиције, вјере, или из само њима знаних побуда.
Сјетим се једног Робинзона с Мањаче, рек’о: откуд ти Робинзон? Каже: ћаћа ми прочито “Робинзон Крусо” и дао ми име по њему…
Ових дана у храму све нешто ненадано и непланирано. Јуче дође Украјинац Димитрије, а данас један културан човјек, двије жене и беба заједно. Приђе човјек и рече: данас ми је пуници Миљи у Бањалуци сахрана у 13ч. Можемо ли се у 13ч помолити за њу? Можемо–рекох. Било је око пола један. Каже он: да сачекамо вани? Немојте хладно вани, хајте у кухињу сједите – и понудих их кафом и водом. Рече он: ми нисмо “ортодокс”, али смо хтјели за пуницу која јесте да се одржи овде шта може. Зовем се Бесим, ово ми ћерка удата за Италијана, снаха Пољакиња и унук Мика…
Бог жели да ми будемо добри, а добри смо ако имамо љубави једни за друге, и ако смо добри и имамо љубави, онда смо и Божији.
И брат је мио ма које вјере био.
Лијепо се испричасмо и закључио сам Бесиму да, ем што сличимо, и три слова заједничка у имену имамо: Бе Сим Он.
Звучи ко’ неко Јапанско…
Нека би нам Бог дао да волимо све људе слично Једином Господу Који воли све нас.
Обећа ми Бесим донијети “суџука” из Бањалуке.
Вјерујем да хоће, а ја морам њему сира с Купреса.
