На Бадњи дан, 6. јанура 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Берлину уз саслужење: протојереја-ставрофора Драгана Секулића, протојереја-ставрофора Вељка Гачића и јерођакона Василија Старовлаха.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Не бојте се“, поручује нам свето Јеванђеље, драга браћо и сестре, „јер вам дође радост велика која ће бити у свему народи“. Драга браћо и сестре, ми живимо у овоме свету, попут свих претходних генерацијȃ, имајући непрестану бригу о томе шта ћемо јести, шта ћемо пити, у шта ћемо се обући. Бринемо се о томе да ли ћемо бити здрави и шта ће бити са нашим пословима; брига у нашим срцима доноси тугу, немир, а то видимо најбоље када се загледамо у лица један другога. Ипак, када дођемо у Цркву, посебно на овакве празнике, треба да се запитамо за шта се ми молимо, шта хоћемо и шта тражимо у Цркви. Одговор на то питање, срећом по нас, нам поново даје свето Јеванђеље речима да дамо славу Богу на висинама, земљи мир, а да међу људима буде добра воља. Бриге овога света које смо поменули нас не мали број пута спречавају да се ове јеванђелске заповести држимо, да славу одајемо Богу, а да међу нама успостављамо мир и добру вољу. Реч је о предуслову да се у наша срца усели радост. Уколико тај предуслов није испуњен, бићемо намрштени, тмурни, нервозни.
Чини нам се као да је немогуће да се таква осећања промене, али када чујемо да је Бог Сина свога јединороднога дао да постане један од нас, и да се онај који је шири од неба смирио до те мера – ради нашег спасења – да се полаже у јасле, да се рађа од девојке Марије. Пастире, иначе забринуте због опасности које прете стаду у шуми током ноћи, обузела је радост подељена са анђелима који су објавили Јеванђеље – да се роди Христос Господ. Нама се поручује да у наша срца треба да се усели радост. Она треба да буде подстакнута чињенцом да се у срце овога света уселио Спаситељ; сишао је са неба и ушао у утробу земље, у пећину, у Витлејему, што значи „дом хлеба“. Не само да је постао један од нас, Он је пристао да увек буде хлеб живота за нас, да нам се дарује као хлеб, као храна, као радост, као мир, као добра воља. Битно је само да ми – као што је тада земља отворила своју утробу, како каже стихира, понудила пећину – отворимо врата нашег срца за Њега.
Нажалост, и тада, али и сада, се често дешава да човек води трудну жену и тражи где би могао да преспава, и нико од људи им не даје собу, не да им места, нико не отвара своја врата, односно срце, и они одлазе у јасле, где су се храниле животиње, што нам показује колико смо ми затворени за радост и мир коју нам доносимо Богомладенац. Важно је стога, драга браћо и сестре, да отворимо своје срце за Христа, а када се Он усели у наша срца, онда ће цело наше биће певати: „Слава на висини Богу, на земљи мир, а међу људима добра воља“. Не само да ћемо певати, већ ће опевано бити реалност нашег постојања, а конкретна пројава тога видљива на нивоу свакодневног живота: свакога човека ћемо посматрати као брата, као сестру, односно као ближњег. Данас, ако бисмо хтели да кажемо укратко шта славимо, можемо да кажемо да славимо долазак радости у наша срца, односно долазак Бога међу нас. То нам допушта да уместо: „Христос се роди“, кажемо: „Радост се рађа, живот нам се дарује, хлеб живота нам се дарује“.
Драга браћо и сестре, напомињимо стално себи самими да отворимо своја срца за Спаситеља, и тада ће ући радост у наша срца, ући ће мир и живот! Да тако буде! Амин!“
