Blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija a na poziv Njegovog Preosveštenstva Episkopa Diseldorfa i Nemačke g. Grigorija, Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop novobrdski g. Ilarion, načalstvovao je Svetom arhijerejskom Liturgijom u Petu nedelju Velikoga posta, 2. aprila 2023. godine u Sabornom hramu Svetoga Save u Diseldorfu. Vikarni episkop Patrijarha srpskog tokom svoje kanonske posete Eparhiji diseldorfskoj i nemačkoj održao je, sa gospodinom Živojinom Rakočevićem, nekoliko duhovnih tribina širom Arhijerejskog namesništva za Severnu Rajnu Vestfaliju, na savremene teme iz života hrišćanina.
Jevanđeosku besedu vernom narodu održao je Vladika novobrdski g. Ilarion:
Vaša preosveštenstva Vladiko Grigorije i Vladiko Jovane, časni oci, draga braćo i sestre, narode Božiji, draga deco. Neka je blagosloven Gospod Bog Koji je dao mogućnost da danas budem zajedno sa vama, da budem u gostima a da se osećam kao da sam kod kuće, Koji mi je dao takvu mogućnost prevečnu tajnu Svoga prisustva u ovome svetu u kome se spasavamo, da učestvujem zajedno sa vama u tajni služenja kojom se spasavamo i mi i sav svet. Naš život bi zapravo trebalo da bude služenje i jedan od odgovora koji je adekvatan, koji može svako od nas da da, treba da se trudimo tako da živimo da možemo da ga mirne savesti damo. Ako nas neko pita šta radimo, da kažemo da mi služimo Svetu Liturgiju. Da to bude okosnica našega života, da to bude centar našeg života, susret sa Živim Bogom Koga srećemo u sveštenim radnjama, Koga srećemo u braći i sestrama koje grlimo i celivamo na Svetoj Liturgiji, kao da celivamo Samoga Boga. Na taj način dolazimo do sinovskog, detinjeg rasterećenja pred našim Nebeskim Ocem, jer nekada, braćo i sestre, toliko je naša slabost velika da možemo da zavapimo zajedno sa Svetim apostolom ko će me izbaviti od tela smrti ove. Ali i kada je takvo stanje, a vidimo da se to dešavalo i onima koji su gledali čudesa Hristova, vidimo i čujemo kako su oni koji su nazvani sinovima groma, razmišljali u trenucima kada Gospod Hristos pokušava da im objasni da ide na stradanje, a Njega je kao čoveka to stradanje užasavalo, On je drhtao pred tim stradanjem i želeo je tu agoniju koja je predstojala sa nekim da podeli. Ovde iz ovoga jevanđeoskog svedočanstva vidimo da su čak i apostoli u nekim trenucima bili slepi kod očiju i uši su imali ali nisu čuli kao što mi činimo. Ali nam, braćo i sestre, ostaje vera, vera u to da ne treba da odustanemo od Onoga Koji od nas ne odustaje. Mnogo puta sam se uverio da Gospod nikada od nas ne odustaje, samo je bitno da mi ne odustanemo od Njega i da ne izgubimo tu veru da on od nas nikada neće odustati. Taj duh odustajanja od takve vere je početak hule na Duha Svetoga koja nas odvaja od Živoga Boga i žive Crkve i koja nas odvaja od našega večnoga spasenja. Neka bismo bili i najgori ali da ne odustajemo od Onoga Koji ima reči večnoga Života. Apostolu Petru će reći Gospod da neće i vi da odete… Voleo bih da i svi mi nađemo snage svakoga dana da zajedno sa Njim zavapimo to Gospode, kome ćemo otići, Ti Jedini imaš reči večnoga života. Ovo Jevanđelje koje danas čitamo je svima nama za utehu, da bismo bili svesni kako su i oni koji su gledali čudesa Hristova bili skloni padu, takvoj vrsti pomračenja, takvoj vrsti neosetljivosti, elementarne ljudske neosetljivosti. Oni zapravo ne čuju šta im Gospod Hristos govori. On im govori da Sinu čovečijem treba postradati, treba da bude raspet i govori čak i o vaskrsenju. A oni, već naviknuti na svoju neku matricu koja im se kroz glavu mota, ništa od toga ne čuju i govore svoje. Za njih nema stradanja nego postoji samo vlast, da li bi mogao da nam daš tu vlast, da li bi mogao da nam daš to nameštenje. Još je tužnija scena, kod drugog jevanđelista spominje se da majka dolazi kod Hrista i traži ,,vezu” za ova dva svoja sina, da li bi oni mogli, kada Ti budeš zauzeo poziciju, da budu tu blizu Tebe. Ovo je tragično zato što je istina, meni svakako jeste a i svi treba da se zapitate da li i za vas jeste, da li slušamo jedni druge, da li čujemo jedni druge, da li smo spremni da se smirimo, utišamo i da čujemo drugoga. Ima jedna divna beseda blažene uspomene Mitropolita Kalistosa Vera koji je govorio o umno-srdačnoj molitvi. Govorio je kako u jednom trenutku molitva treba da prestane, odnosno kao da prestane zato što treba da čuješ odgovor sa druge strane. Treba da načneš tu tajnu tišine, tihovanja, na grčkom se to zove isihija. Treba da miruješ, tihuješ i čekaš odgovor od Živoga Boga, da ti sa druge strane odgovori na to tvoje pitanje. Evo, i u ovoj priči Gospod priča, i to je posebno dirljivo i ne treba nikada da zaboravimo šta je sve Hristos učinio za nas, koliko je postradao za nas, koliko Mu je bilo teško, i koliko je i dalje na neki način Bogu teško sa nama i sa našim promašenostima i kao da čujemo da i dalje vapi dokle ću biti sa vama, dokle ću vas trpeti. Jedan od lekova jeste da se naše vladanje i upravljanje pretvara u služenje, da bude služenje Svete Liturgije. Meni se, ovih dana kao nedavno rukopoloženom episkopu, često dešava da mi se ljudi obrate sa oče pa se onda isprave i izvinjavaju se, i kažu nije oče, nego vladiko, a ja najdublje bivam tim povređen. Zato što je vladičanstvo jedna svetovna počast koju episkopi nose, hvala Bogu i treba da nose, jer je to jedna tradicija koja treba da se poštuje, ali je mnogo lepše, složićete se, kada se u svešteniku vidi otac a ne neko ko je administrator i ima upravu. Mi sveštenici treba da se trudimo da ljudi zaista u nama vide oca, da ne vide samo nekoga upravitelja. O tome govori Gospod Hristos da velikaši upravljaju narodima, tako da ne bude među vama razdora, nego da služite jedni druge i činite čašću jedni druge većim. Zahvalan sam Vladici Grigoriju, domaćinu, na bratskom prijemu i prevelikoj časti koja mi je ukazana. Kao monah njega sam gledao kao oca, kao starijeg brata i sada se sećam šta sam od njega slušao i koliko mi je to značilo, a posebno njegov duhovni otac Vladika Atanasije, koji je svima nama bio putokaz i uteha. Sada meni, neveštom i novom, Vladika Grigorije ukazuje počast, da ja načalstvujući služim Svetu Liturgiju, držeći se onoga jevanđeoskog da onaj koji želi da bude prvi neka bude poslednji, on se uklanja dajući meni mesto, dajući meni prostor. Ta slika nije stvar kurtoazije, to je slika i pouka svima nama da treba da dajemo prostora jedni drugima u svome životu. Kada ti neko govori, treba da ga slušaš, da ga čuješ, da se utišaš i onda počinje pravi život koji nastaje iz dijaloga. Čovek kao biće dijaloga sa drugim mora da razgovara. Juče je Vladika Grigorije spomenuo kada smo razgovarali u Kelnu, da postoji drugi sa malim d i Drugi sa velikim D. Onaj Drugi, Sveti, jer je to i smisao jevrejske reči koja označava Boga, da je On Drugi, Drugačiji, treba da razgovaramo sa Njim ali treba da razgovaramo i sa onim drugim, koji treba kroz razgovor da nam postane bližnji, da ga približimo sebi i da u tom odnosu sagledamo i Onoga Drugoga sa velikom D. Neka bi Gospod Bog da molitvama Vladike našeg Grigorija, vikarnog Vladike Jovana i svih vas, da naš život zaista bude služenje drugima, da naše vladanje bude, pre svega, dobro vladanje Gospodom, da vladamo sobom, pa onda, ako nam se da mogućnost, da na dobro Crkve i na dobro spasenja upravljamo i drugima, ali neka bi svi u nama sagledavali pre svega tajnu ljubavi i neka bi svi ispunili ono naznačenje a to je da budemo oci i majke svima. Neka je ovaj dan srećan i Bogom blagosloven i neka bismo i Svetu Pashu Gospodnju proslavili u radosti i neka bismo slavili Jednoga i Istinitog Boga Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u sve vekove, amin.
