Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop humski g. Jovan održao je besedu na Svetoj Liturgiji, 2. maja 2024. godine, na Veliki četvrtak u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, mi cele liturgijske godine proslavljamo naše spasenje i prevođenje iz smrti u život. Svaki od dana u liturgijskoj godini je zapravo blagoslov Duha Svetoga. Duh Sveti nam omogućuje da doživimo i proživimo iste one događaje koje su doživljavali i proživljavali ljudi Hristovog vremena. I sve ono što je Gospod za nas učinio i što čini, svaki trenutak Njegovog života na zemlji i sva Njegova snaga i misao i sva Njegova ljubav je žrtvena. Ta Njegova ljubav je takva da je On došao da potpuno, krotko, mirno i nenametljivo čoveka, koji je prah i pepeo, ponovo podigne iz mrtvih i da mu da večni život. On je iz mrtvih podizao ne samo one koji su u Njegove vreme zaista bili umrli, kao što je kapetanov sluga ili Jairova kćerka ili Lazar Četvorodnevni, koji se već bio počeo bio raspadati u grobu, koga je Hristos pozvao iz mrtvih, nego je Gospod pozvao iz mrtvih i one, koji su naizgled još uvek bili živi a koji su bili mrtvi, jer svi mi, draga braćo i sestre, koji smo podložni smrti i umiranju, mi zapravo nismo živi nego smo oni koji umiru. To umiranje se sastoji iz naše potčinjenosti svim vrstama strasti i knezu ovoga sveta, koji vlada ovim svetom, u potpunoj suprotnosti u odnosu na Gospoda Isusa Hrista, svemu onome što se u svetu čini i svemu onome što se u svetu događa. A vidimo, draga braćo i sestre, kako je naš Gospod toliko ljubeći svet, poslušao do smrti na krstu Svoga Ljubljenoga Oca Koji je Svoga Jedinorodnoga Sina dao da svaki koji veruje u Njega ne pogine nego da ima život večni. I za nas ljude ta tajna od Hristovog ovaploćenja do Njegovog Drugog i slavnog dolaska, nama zapravo nije i ne može biti poznata. Ali mi je doživljavamo i proživljavamo onoliko koliko možemo blagodaću Duha Svetoga. Na današnji dan, naročito proslavljamo događaje vezane za izdajstvo Hrista i za ustanovljenje Svete evharistije, na koju smo se danas i sabrali. I vidimo kako je Gospod opasao laneni ubrus oko sebe i svojim učenicima oprao noge, pokazujući im tako, svojim primerom, da onaj koji hoće da bude najveći, to do danas važni, treba, draga braćo i sestre, da služi svima. Njegovoj ljubavi nema granica. Zato, kada je žena grešnica, od svega srca pokajavši se, izlila skupoceno mirno na Njegovu glavu i suzama umila Njegove noge i svojom kosom obrisala, Gospod je taj prinos pokajanja i iskrenog otvaranja za neizmernu Božansku ljubav i blagodat prihvatio. On, dakle, nikoga ko se kaje, ma o kakvom se grešniku radilo ne odbacuje, štaviše, sve one koje je susreo u Svome životu i koje danas susreće, a koji su ma kakvi grešnici bili, odlučili da se pokaju i da Mu se obrate, On miluje, spasava, grli i daje im blagodat i vaspostavlja ih u nov život. I nama, koji vazda trčimo, za dobrima ovoga sveta, za što kvalitetnijom i boljom hranom, za novcem, za slavom, za silom, zbog koje nastaju i nesuglasice među nama samima i nesuglasice među ljudima, ali, draga braćo i sestre, i ratovi u svetu, On nam je pokazao da tajna nije u sili i moći ovoga sveta, na vrhu koje stoji sam Satana ili knez ovoga sveta, nego je tajna u Njegovoj blagodati i ljubavi. Zato On nama, koji smo po svemu u odnosu na Njega siromašni, omogućuje da na Svetu Liturgiju donesemo malo hleba i malo vina, da Mu to prinesemo kao dar, što nije ni veliko, ni skupo, ni znatno i da nam te naše sirote darove, koji opet nisu naši, jer nam ih je On omogućio i da ih imamo i da ih steknemo, vrati, ni manje, ni više, nego kao Telo i Krv Svoju. Da mi, dakle, pričešćujući se Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista, postanemo oni koji postaju širi i veći od svih svetova koji su stvoreni. Ali ono što Gospod ne da osuđuje, nego ne može da prihvati, to jeste naša ljubav, koja bi bila veća prema bilo čemu u odnosu na Njega, jer On poštuje u potpunosti našu slobodu, i On nas poziva da se odreknemo pretpostavljanja bilo čega drugoga Njemu, ne zato što je On neko ko je spreman da nas zbog toga kažnjava i što bi bio ljubomoran, nego zato što je to najisceliteljnije za nas, zato što On zna da je to jedino što nama treba i očekuje iskren i otvoren odgovor na to. Dakle, znamo svi da se pred pričešće molimo i obećavamo Gospodu da Mu nećemo dati celiv kao Juda, nego da Ga ispovedamo kao pokajani razbojnik. Juda koji nije bio razbojnik je pao i pretpostavio je trideset srebrenika Stvoritelju sveta. Sa druge strane, razbojnik koji je bio raspet pored Hrista, pokajao se i sa nekoliko reči, koje su u stvari predstavljale izraz Njegovog pokajanog srca, došao je dotle da mu Gospod kaže, još danas ćeš biti sa Mnom u raju. Ljudima nije bilo dovoljno da Gospoda osude, i to potpuno nepravedno, nego su Ga pre toga i ponižavali, i šibali, i pljuvali, i na kraju Ga predali najsramnijom smrću koja se moja zamisliti u ono a i u ovo doba, razapinjanjem na krst. I na krstu i sa krsta Gospod izražava ponovo vrhunac svoje pravednosti koja je nama nepojmljiva, rečima Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade. Neka bi Gospod dao svima nama, koji smo se danas sabrali na ovome mestu da Njegovom silom i moći prosvetljeni, dođemo do poznanja istine i da blagodaću Duha Svetoga živimo po Božanskim zapovestima, jer to je jedini način da bolje spoznamo Gospoda i da već sada u ovome životu vaskrsnemo iz mrtvih, slobodni od svih strasti. Neka vam je srećan i blagosloven praznik, neka bi Gospod dao da se na liturgije sastajemo sve do Njegovog Drugog i slavnog dolaska, amin.