У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, ова јеванђелска перикопа коју читамо две седмице пре почетка Великог и Часног поста је једна од најпотреснијих у Светом Јеванђељу. Ова перикопа говори о драми људског живота и о драми односа човека и Бога и међусобног односа међу људима. Како је страшна наша незрелост и немогућност да останемо у окриљу благодати која нам је дата?! То је ствар неизмерне божанске љубави: Бог нам даје слободу да у сваком тренутку нашега живота све оно што нам је Он дао, све врсте талената и свега онога што припада нашем животу, ми можемо једноставно да узмемо и приграбимо себи јер сматрамо да оно што је нама дато само ми треба да користимо и у томе да уживамо и да се онда изолујемо и да одемо са свим што нам је Бог дао у далеку земљу. Та далека земља не мора бити само просторно далека. Та далека земља је земља у коју одлазимо нашим срцем и нашом љубављу. Та далека земља је она земља у којој се ми осамљујемо на различите начине да бисмо живели свој живот и трошили сами тамо благодатне ресурсе, било да су у питању некакви материјални ресурси или само ресурси наших талената и наших емоција али тај усамљени животни ток, самотничко трошење ресурса нас, пре или касније, доведе у ситуацију да се тргнемо и размислимо када схватимо да у ствари осамљен живот, макар био и у изобиљу овоземаљских благодети, после извесног времена доводи до осећаја отуђености односно до осећаја суштинске глади и одвојености од родитељског дома, дома Бога Оца и од заједнице у којој живимо.
С обзиром на то да се припремамо за пост, ово Јеванђеље нас све позива да схватимо на који начин и у којој мери смо сви ми заједно и свако од нас понаособ у некаквој далекој и туђој земљи; у некаквој земљи која није земља нашега Оца, при томе не мислим на ово иностранство у којем сви ми живимо јер цела планета земља је земља Божија. Овде мислим на туђу земљу у духовном смислу. Дакле, треба да схватимо и прихватимо, на који начин и у којој мери, се ми налазимо у тој некој далекој земљи и да се тргнемо и да кренемо ка своме Оцу, изгладнели и исцрпљени од тога странствовања да подигнемо очи ка небу али и ка свим људима којима смо нешто нажао учинили и да их замолимо да нам опросте све оно што смо нажао учинили њима и небу, односно Богу, да замолимо наше родитеље и сроднике и пријатеље и све оне људе са којима смо дошли, из било ког разлога и у било ком тренутку у било какав неспоразум, ма колико то било сваком човеку тешко.
У којој мери схватимо да смо у тој далекој земљи у тој мери ће нам бити лакше да смиримо своја срца и да се покајемо. Онда ће се догодити, оно што је за нас људе потпуно невероватно и несхватљиво, а то је, да ће Бог Отац за свакога од нас понаособ и за све нас заједно припремити највећу гозбу, гозбу над гозбама, онакву гозбу на какву још нико од нас није отишао и какву не можемо да замислимо.
Драга браћо и сестре, ми смо, као они који лутају изгубљени по земљи, позвани своме Оцу и ово је тај дом и ово је то место на ком проналазимо нашег Оца. Међутим Господ нас овде не храни угојеним телетом, као отац сина у данашњем јеванђељу, него нас храни телом и крвљу свог Пречистог и Преблагословеног Сина који је свој живот дао за спасење свих нас на крсту. Дакле, оно што се нама на овом месту и у овој цркви сваке недеље и празника износи на трпезу је много веће и превазилази сваку врсту сваке друге хране која нам се нуди.
Али, ако боравимо у далекој земљи може укус разноразне светске хране да нам отупи укус и осећај за укус Свете Евхаристије. А тај укус и осећај не отупљује само због отупљивања чула укуса у нашем апарату којим региструјемо укус него због отуђивања једних од других и од међусобног отуђивања.
Ако смо међу најморалнијим, најуспешнијим, најбољим људима и ако смо усред овога дома и верујемо да смо од почетка служили овом дому, и када највише служимо овом дому, често нам је, драга браћо и сестре, неприхватљиво и немогуће да схватимо и прихватимо да сада долази неко други, неко споља, неко ко нам је као брат али је у међувремену постао стран и непознат, кога смо избрисали из свога живота и за кога верујемо да нам више не треба, да он не треба ни Оцу, да не заслужује да живи ни на који начин, и таква особа када се појави, неретко се дешава у нашим срцима да ми почнемо да судимо и оптужујемо зашто тај и такав човек сад долази, откуд му право да дође на ово славље заједно са нама, поготово што је то славље на које су позвани сви грешници а чини се као да праведници на неки начин на њему немају место. Међутим, није тачно да праведници у овом дому немају места. Немају места само они праведници који су тврдог срца и који су своја срца позатварали за све грешнике који пате, страдају, вапију, које муче њихове савести и који би желели да им неко из овог окружења и ове заједнице пружи руку како би се ухватили за ту „сламку“ спаса и дошли до Господа чији позив чују.
Стога, драга браћо и сестре, нека Бог да, да нам срца омекшају и да се просвете, да сви ми који смо овде запамтимо добро ову јеванђелску причу и да је чувамо у својим срцима што је могуће дуже, јер је она кључна за наше односе, за наш живот у цркви. Не треба да заборавимо да се ми као слаби људи налазимо готово увек у једној од ове две улоге „блудног“ или „старијег, верног“ сина и да с обзиром на то треба да молимо Бога да нам да чиста срца да видимо друге људе онако како их Он види, а то је као своју спасену и љубљену децу која заслужују да приме, да окусе и да виде како је Благ и Добар Господ.
Дакле, ако се осећамо да смо из било ког разлога отишли у неку ,,далеку земљу”, брзо похитајмо своме Оцу знајући да ће он да нас прихвати, да нас обуче у најбоље и најлепше хаљине, да нам стави прстен на руку и да нас нахрани најбољом храном и да направи велику гозбу јер ми који смо изгубљени поново се њему враћамо.
Нека нам се не догоди, да уколико се налазимо у дому Оца нашега служећи му верно као старији син из данашње јеванђелске приче, да нам се појави у срцу било каква суревњивост и мрзовоља због оних који долазе и који се кају. Никада, драга браћо и сестре, не знамо када човек улази у цркву у каквом стању је његово срце и у каквом расположењу је његов дух.
Нека би Господ дао да се и данас причестимо као блудни синови од гозбе коју нам је припремио на овој Светој евхаристијској трпези и да не помислимо да неко од наших сестара и браће није достојан овог евхаристијског славља које нам Отац свима приређује као ничим заслужени дар свагда сада и увек и у векове векова амин.