Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan proizneo je ovu besedu u Nedelju o mitaru i fariseju, 5. februara 2023. godine u Sabornom hramu uDiseldorfu.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, kada god nam se Bog obraća, On nam se obraća da nas probudi, sa namerom da u naš život unese životnost, da se trgne i prene iz grehovnog sna i iz svega onoga na šta smo mi, kao ljudi zbog svoje inertnosti, navikli i na šta smo naučili, i iz svega onoga šta se za nas kao ljude podrazumeva kao ustaljeni, ili za nas najbolji način života. Da nas prene da bi nas vratio u život, da bi nas vratio u ono dostojanstvo zbog kojeg smo i stvoreni a to je dostojanstvo života u Božanskoj ljubavi. Crkva u svom bogoslužbenom krugu i svom liturgijskom ritmu nam uvek i iznova oprisutnjuje to Božansko, Hristovo delo, delo Njegovog dolaska u svet, delo poziva na pokajanje, delo vaskrsenja, delo slanja Svetoga Duha Svetoj Božijoj Crkvi ali i delo Njegovog budućeg, Drugog i slavnog dolaska koje je prisutno uvek tamo gde je prisuta Hristos a Hristos je prisutna ovde, gde se u Njegovo ime sabiraju dvoje, troje ili mnoštvo, kao i mi danas ovde sabrani. U tome Hristovom delu, u tome delu Crkve, Crkva između ostalog poziva ljude na pokajanje, naročito u ovom periodu kada se približavamo Veliko, Časnom postu, da bi iskustvovali Sveto i veliko Gospodnje vaskrsenje. U ovim pripremnim nedeljama za post, Crkva je odabrala nekoliko tema a današnja tema je ilustrovana ovom pričom o fariseju i cariniku. U današnjem čitanju koje počinje od desetog stiha ispušten je jedan prethodni stih, koji može biti važan za kontekst ove cele priče, koji kaže a nekim koji bijahu uvereni za sebe da su pravedni a ostale nipodaštavahu kaza Gospod priči ovu. Dakle, priča o cariniku i fariseju je zapravo jedna poredbena priča, priča poređenja moguće stvarnosti u odnosu na jedan slučaj koji je Gospod izneo za nas kako bismo mogli da se identifikujemo. Gospod je govorio kako bi nas osvestio kao što je pokušavao da osvesti i fariseje ali i carinike svoga vremena i svima onima koji misle da su iz bilo koga razloga, zbog dvoje pobožnosti, zbog svoga držanja otačkih pravoslavnih predanja, Gospod se u ovoj pripremnoj nedelji obraća ovom pričom. Fariseji su bili jedna grupa od nekoliko hiljada Jevreja, koji su se trudili da žive naročito pobožnim životom i farisej, kako Gospod navodi u ovoj priči, nije bio neko licemeran u smislu da se hvalio da je čini nešto što ne čini, niti je bio neko ko je nametao drugima da čine nešto što on sam nije činio. Bez obzira na to njegov stav i njegov osećaj samodovoljnosti i samozadovoljnosti zapravo u potpunosti obesmišljava svu njegovu praksu pobožnosti, sve ono što je činio i radio, jer bi rezultat toga trebalo da bude široko srce u kome ima ljubavi, samilosti i saosećanja za druge ljude a zapravo njemu se desilo to da je počeo da oseća kako je on u odnosu na sve ostale ljude izuzetan, bolji i drugačiji i na tome se zahvaljivao Bogu. To, draga braćo i sestre, nije nešto što je strano bilo kome od nas. Svi mi tokom jednog dana i tokom svoga života često padamo u to iskušenje da smo, ako ne formalno zahvalni Bogu onda da smo samozadovoljni zato što nam se čini da je naš život, da su naši uspesi, da je naša pobožnost bolja ili veća od pobožnosti drugih ljudi. Sa druge strane, carinik je neko ko je bio od celog naroda omražen kao neko ko je u ime rimske imperije i zavojevačke vlasti sakupljao porez od svojih sunarodnika i na taj način podržavao rimsku imperiju i omogućavao joj da opstane na prostorima na kojima su živeli Jevreji i s obzirom na to ona je imao jedan poseban položaj koji je mogao da zloupotrebi, mogao je nekim da naplaćuje i više poreza nego što je trebalo, nego što je propisano i mogao je da čini i mnoge druge zloupotrebe koje takav položaj omogućuje. Zbog svega toga carinici su bili izuzetno omraženi u jevvrejskom narodu i spadali su među najgore ljude u očima Jevreja. I jedan takav carinik je došao u hram da se moli Bogu ali očigledno u stanju potpune raskajanosti, jer se nije usudio da podigne svoje oči ka nebu nego se, bijući u grudi, molio Bogu da oprosti njemu grešnome. Farisej videvši carinika zaključuje svoju molitvu o zahvalnosti zbog svojih verskih uspeha, rečima da se zahvaljuje Bogu što nije između ostalih i kao carinik koga je video pored sebe u hramu. Gospod zaključuje svoju priču rečima da je carinik otišao opravdan svojoj kući, jer svaki koji se sam uzvisuje poniziće se a koji se sam ponižava uzvisiće se ili će biti uzvišen. Ova priča, draga braćo i sestre, je priča o svakome od nas i poziv da bez obzira na to koliko nam se čini da smo pobožni, koliko nam se čini da smo bliski Bogu da nikada ne gubimo iz vida da nismo mi ti koji smo u mogućnosti da prosudimo gde se i na kome mestu pred Bogom nalazi bilo ko od ljudi za koje smo uvereni da su grešnici, jer naše je da uvek sami sebe ispitujemo, da razmišljamo o svojim gresima, čak i onda kada nam neki od konkretnih grehova ne padaju na pamet, treba uvek i iznova da se opominjemo činjenica da zapravo naš celokupan život zbog nasleđa praroditeljskog greha, život kojim počiva i koji se odvija u grehu i da smo nastali da postojimo i da smo živi samo zahvaljujući milosti i ljubavi Božijoj. To je preduslov za naše pokajanje a naše pokajanje je preduslov za otvaranje naših srca za Božansku ljubav koja predstavlja prisustvo budućeg carstva Božijeg u našim srcima. Neka bi Gospod dao da nam današnji dan i današnji praznik budu na spasenje i neka bi Gospod dao da naša srca budu raskajana kao srce carinika o kome je Gospod govorio u priči koju smo danas čuli da bi nas udostojio Svoga nebeskog carstva i večnog života, amin.