У име Оца и Сина и Светога Духа. Наш живот, драга браћо и сестре, је драма, односно одвија се и садржи се од тренутака који су, са једне стране најрадоснији a са друге стране најтужнији. Састоји се од тренутака у којима нам се чини да смо у безизлазној ситуацији, до оних који нас изузетно радују али сви ти тренуци, и једни и други, су тренуци у којима ми постојимо у односу на друге људе, на свет у коме живимо и у односу на Бога. Као људи који имају свест и осећања и потребу да заштитимо себе, свој живот, ми често наилазимо на различита повређивања од стране других људи а и ми друге људе, нажалост, повређујемо и све то чинимо у тренуцима у којима мислимо да нам припада одређено место или одређено право, да нешто боље или више заслужујемо, да нам је учињена некаква неправда, да је требало да добијемо више нечега него неко други, да нам је нешто отето, да су нам изречене некакве грубе или непријатне речи које нисмо заслужили или нисмо заслужили да нам се изрекну на такав начин. Дакле, наш живот је, поред оних најрадоснијих догађаја, искустава, препун искуства повређивања нас од стране других људи и наших повређивања других људи, било да смо тога свесни или да нисмо свесни, чак и оне речи које нису изговорене, које су само остале мисли, и оне повређују друге људе и свет у коме живимо. Тако се наша животна драма поклапа са животним драмама многих људи који су лично за време земаљског живота сусрели Господа Исуса Христа и којима је Он непосредно понудио исцељење и превазилажење тога проблема. Све оно што је Он учинио је исцељујуће, има вечну вредност и благотворно делује на нас људе. Свака Његова реч није само изговорена реч као што су то људске речи, него је свака Његова реч и догађај, и уколико отворимо наша срце свака Његова реч има могућност да се најдубље уреже у наше срце и да постане водиља и светлост која јасно обасјава наш живот.
У данашњем Јеванђељу, као и на многим другим местима у Светом Писму, Господ Исус Христос нас позива на праштање, на праштање као суштину човековог постојања и живота, на праштање као приоритет над приоритетима у животу свакога човека, нарочито у животу хришћана.
Данас је сиропусна недеља, сутра почиње Велики или Часни пост. Пред овај Велики пост Црква, односно Исус Христос нас позива да опростимо све што имамо, не зато што је то за нас увек једноставно и лако, не зато што сами од себе можемо да смогнемо енергије да бисмо то учинили, него зато што нам ту могућност и ту снагу даје сам Исус Христос и онда када ми сами у својој збуњености нисмо у могућности да направимо тај искорак. Он нас не позива зато што је то заповест којом се испуњава некакво правило морално или јуридичко, па ако тако чинимо онда ћемо бити добри или нећемо бити, него зато што праштање за нас људе представља претпоставку љубави а љубав је једина могућност вечног и блаженог живота у Господу Исусу Христу. Не праштамо да бисмо добили некакве поене, него праштањем ми оживљавамо. А уколико нисмо у стању да праштамо и у тој мери у којој не можемо да опростимо, ми себе умртвљујемо.
Друга тема данашњег Јеванђеља је пост. Господ каже да не треба да будемо суморни и да постимо као лицемери. И заиста, треба да постимо колико год можемо и да постимо искрено али никада не треба да будемо суморни због тога, јер ако смо суморни онда би, на неки начин, можда боље било да не постимо. Не треба да постимо и при томе мислимо како је то нешто велико и важно и узвишено, него, драга браћо и сестре, треба да постимо зато што, као и када праштамо, ослобађамо себе за живот, када постимо, тада постајемо живљи јер постајемо слободнији за оно што представља за нас смртне окове и терете. Када постимо онда се ослобађамо тих окова и, опет, не својим сопственим силама него благодаћу Божијом устајемо као они који васкрсавају. Током поста ми полако васкрсавамо а онда на крају доживимо свето и славно Христово васкрсење и тада сви знамо да је живот у Христу победио смрт и да је Христово васкрсење надвладало свако наше смртно искушење. Поред тога да треба да будемо искрени без лицемерја, позива нас Господ у данашњем Јеванђељу да не сабирамо себи блага на земљи и то је у хришћанској Цркви увек био један од аспеката поста, да се за време поста одричемо неког свог блага и да то одвајамо за оне коју су потребити и који немају и да се на тај начин уграђујемо у вечни живот љубави са осталим људима које око себе осећамо и примећујемо а са друге стране, на тај начин се ослобађамо свега онога материјалног које временом почнемо да обожавамо. Чинећи по Христовој речи ми дајемо приоритет царству небеском и сабирамо, како каже Господ у Јеванђељу, своја блага на небу а тамо где сабирамо блага биће и срце наше и наша љубав и наше вечно постојање и наша слобода.
И поред ових јеванђеоских речи веома је важно да не заборавимо, драга браћо и сестре, на речи данашње посланице апостола Павла који нас опомиње да уколико смо јаки у вери и мислимо да можемо да једемо све, не презиремо и не осуђујемо оне који су слаби или оне који, како апостол каже, мисле да треба да једу само зеље и обрнуто, уколико неко пости и једе само зеље не треба да презире и осуђује онога који једе било шта друго, јер ко смо ми, каже апостол, да судимо туђем слузи јер он свом господару, мислећи на Христа, стоји или пада али ће стајати јер ће га Господ усправити. Речи које говоре о усправљању односе се на васкрсење о Другом, славном и страшном Христовом доласку. Дакле, те речи говоре о томе да свако до нас треба да се подвизава, искрено, несебично, нелицемерно, праштајући, одричући се материјалних добара зарад других људи, сабирајући благо на небу уместо на земљи али при томе никада, ама баш никада, не осуђујући некога другог из наше близине, без обзира на то како и на који начин неко пости јер благодаћу Божијом а не нашим силама и моћима, се надамо да ће нас у последњи дан Господ све усправити и исправити да стојимо пред Њим обасјани Његовом светлошћу васкрсења и да ћемо са Господом и у Господу живети вечно. Драга браћо и сестре, Господ нам даје ту могућност и благодат да саучествујемо тако што ћемо праштати, тако што ћемо се одрицати овоземаљских добара и тако што ћемо се причешћивати нашем Господу а причешћивати значи присаједињивати се. Причешће значи узимање учешћа, односно присаједињења Господу, присаједињења Његовом васкрслом телу и царству будућем небеском.
Зато нас Црква позива да у овим данима поста, када наша осећајност за Господа и важност спасења у Њему бива појачана, да се чешће и више причешћујемо. Зато ћемо, ако Бог да, служити и пређеосвећене литургије средом и петком током поста. Сви сте увек добродошли да се заједно помолимо Богу и да се причестимо Његовим животворним тајнама.
Драга браћо и сестре, опростите што сам ово обраћање и ову проповед одужио. Осећао сам да је потребно да са свима вама поделим све ове, да са свима вама отпочнем, са благословом Божијим, овај Часни пост. Желим да замолим све вас, искрено и од срца, да ми опростите све што имате, било да сам нешто учинио речју или делом, или мишљу што никоме од вас није отворено и познато. Молим вас, да се сви молите за мене и за остале служитеље у цркви али и једни за друге, јер је то једина могућност и једини начин да нас Господ ослободи свега онога што је смртно а да нам дарује оно што је благодатно и васкрсењско. Амин.