ВИКАРНИ ЕПИСКОП ЈОВАН, ДИСЕЛДОРФ, НОВОСТИ

Беседа Епископа Јована о евхаристијској, духовној, еколошкој, социјалној и здравственој димензији поста – Недеља 23. по Духовима – Диселдорф

У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, чули смо у данашњем Јеванђељу како је Господ Исус Христос излечио човека који је био веома болестан, био је душевно болестан, духовно намучен запоседнут демонима. Пре него што је Христос истерао из њега демоне они су га молили да им дозволи да уђу у свиње, те се крдо свиња, по истеривању, утопило  језеру. Народ из оближњег града, уместо да замоли Христа да остане међу њима и да и даље исцељујући и благосиљајући помаже свима сразмерно њиховим потребама и недостацима, мољаше Христа да оде од њих. Човек се може запитати – да ли је могуће да је људима крдо свиња било важније од људи који су били међу њима? Ми морамо увек и изнова да се запитамо –  да ли је могуће, у свету у којем живимо, да је појединцу, групи, заједници или друштву важније и прече било шта од самога човека? Поучени овом и другим причама из Јеванђеља, ми се молимо Богу да таква изопаченост не бива нигде, нити са нама, нити од нас. Исправном односу према свету и другим људима учи нас Црква кроз векове, која представља самога Христа на земљи у свему ономе што она чини а што је добро.

Данас, по нашем црквеном календару, почиње Божићни пост и зато је важно да кажемо неколико речи о смислу и значају поста. Пост нема свој значај као некаква врста жртве коју приносимо Богу како бисмо ми Бога умилостивили. Смисао поста је у томе да ми активно својом љубављу остварујемо однос према свету у коме живимо, према другим људима и према самима себи и свом сопственом здрављу. Када год се уздржавамо и што је могуће више уздржимо од тога да трошимо ресурсе ове планете на којој живимо, која је постала преексплоатисана нашим прохтевима, жељама и свим оним што чинимо, ми на тај начин благодаримо Богу који нам је ову планету дао да је делимо са другим људима али не тако што ћемо је исцрпети, уништити него тако што ћемо на њој живети у љубави са другим људима, благодарећи Богу на свим природним лепотама које су нам дате.

Надаље, у хришћанској историји пост је увек, поред еколошке, имао и социјалну димензију. На пример, када се неко уздржава од одређених ствари, у овом случају хране и пића, како би оно што на тај начин уштеди могао да подели или да удели онима којима је то потребно, дословно речено, гладнима и жеднима.

Ништа мање важна димензија јесте чување сопственог здравља која нам је свима добро позната.

Важни су духовни аспекти поста. Не треба никада да се осврћемо и гледамо ко међу нама не пости. Свако треба да пости онако како му његова савест налаже и како му животне могућности дозвољавају. Речено не значи да било кога охрабрујемо да не пости, него би требало да будемо свесни да нико од нас у потпуности не зна у каквом се стању ближњи налази и зашто не пости, јер наше није да судимо да ли неко треба или не треба да пости. Као што Господ каже, када постимо не треба да будемо лица натмурених него треба да постимо са радошћу. Сврха и циљ поста јесте радосно живљење јер се на тај начин ослањамо на Бога као на Примарног Дародавца Живота, Онога од Кога потиче наш живот и свако добро и да се на тај начин више везујемо за Бога него за храну коју нам је Бога дао у овом свету.

Чешће долазимо у црвку и редовније се причешћујемо током поста јер се често пост и причешће доводе у непосредну везу а заправо не би требало тако да бива. Требало би да чинимо онако како је говорио и писао блажене успомене Његова Светос Патријарх Павле да у посту треба да постимо и да се причешћујемо а у мрсу да мрсимо и да се причешћујемо. Пост као дисциплина, као начин живота има своје место али не представља нужан предуслов причешћу, зато Црква у одређеним периодима године благосиља да се једе мрсна храна, у другим периодима посна храна али у свим периодима ми треба да на божанственој служби благодаримо Господу, приносимо Њему бескрвну жртву, молимо Му се да нас удостоји Свете тајне причешћа. Причешћивање је чин целе заједнице, јер када год славимо са драгим нам људима, ми желимо да за истом трпезом са њима делимо храну и пиће. Тако и овде, само што нико од нас није домаћин ове трпезе до сам Господ Исус Христос, Који нас увек и изнова позива да са страхом Божијим и вером приступимо као они који су свесни да је ово највећи дар и благослов и храна вечнога живота на који нас позива, не као појединце него као заједницу која се непрестано изграђује. Хвала вам на вашој љубави и стрпљењу.

Владика Јован се затим обратио госпођи Лари, која је, непосредно пре почетка Свете Литургије, примила Свету тајну миропомазања ступајући под окриље православне цркве:

 Es tut mir sehr leid, dass Deutsch nicht meine Muttersprache ist. Ich kann nicht so gut auf Deutsch wie auf Serbisch predigen, aber ich wollte heute Frau Lara ganz herzlich willkommen heißen. Sie ist heute Mitglied unserer Gemeinde geworden. Sie sind bei uns ganz herzlich willkommen und wir werden in Zukunft versuchen, unsere Gottesdienste mehr und mehr auch auf Deutsch zu organisieren. Wir können nie den ganzen Gottesdienst auf Deutsch halten, weil wir eine serbische orthodoxe Gemeinde sind und für uns ist es auch wichtig, an unsere Tradition festzuhalten. Wichtig ist aber auch, dass wir uns dieser ganzen Gesellschaft öffnen, damit wir gemeinsam den Namen Gottes feiern können. Vielen Dank, dass Sie heute bei uns sind!