Драги и поштовани народе, даме и господо, браћо и сестре,
Велика ми је част што смо се данас сабрали овдје и што радост овог за нас важног дана дијелимо са бројним драгим гостима. Допустите ми да на самом почетку неке од њих посебно поздравим.
На првом мјесту поздрављам началника данашње божанске службе, митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија, о чијој личности је довољно рећи – достојни насљедник својих светих претходника. Срдачно поздрављам и митрополита Антиохијске патријаршије у Њемачкој господина Исака.
Поздрављам и изасланика Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, драгог епископа топличког господина Петра, као и изасланика Митрополије Васељенске патријаршије у Њемачкој, оца Герасима.
С радошћу поздрављам и драгог митрополита будимског господина Лукијана и милог брата, умировљеног митрополита жичког господина Јустина, клањајући се његовом смирењу, трпљењу и љубави према Цркви Христовој.
Братски поздрављам и епископа бихаћко-петровачког господина Сергија, који је својевремено руководио овом епархијом и трудио се, колико је било могуће, да унаприједи живот наше Цркве у Њемачкој. Од срца поздрављам и митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског господина Димитрија, мог драгог насљедника на херцеговачком трону и насљедника више од седамдесет епископа који су кроз вијекове служили у тој светој земљи.
Поздрављам и епископа бојарског Венијамина, викара многострадалне и свете Кијевске митрополије, на чијем је челу блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Нарочитом љубављу поздрављам Њихова краљевска височанства принца Филипа Карађорђевића и принцезу Даницу. Част нам је што су данас са нама.
Чини ми се да ријеч дом најбоље описује оно што је Химелстир био кроз своју историју и оно што желимо да након ове обнове поново буде. Управо је овдје наша Црква стекла свој први храм у Њемачкој који је био у њеном власништву, па је Химелстир од самог почетка имао посебно мјесто у животу православних Срба у овој земљи. А колико је људима било важно да имају свој храм и свој црквени дом, можда најбоље свједочи један нарочит предмет који се данас чува у овом манастиру – покретни престо на коме су свештеници служили по шумама и горама током Другог свјетског рата и који су на крају предали владици Лаврентију да га овдје чува. Данас се налази ту, у припрати, као свједок једног времена у којем се вјера чувала и без храма и сигурног крова над главом.
Скоро сваки кутак овога манастира чува неку причу, а све те приче заједно свједоче да је Химелстир током свих ових година био много више од храма. Владика Лаврентије је 1978. године купио овај комплекс од евангелиста, којима је служио као дом за незбринуте. А онда је Химелстир постао дом православним Србима који су далеко од своје земље тражили кров под којим ће се окупљати, молити и, на концу, осјећати као код куће. Владика Лаврентије је, као мудар и неуморан мисионар, схватао потребе људи расутих далеко од домовине, настојећи прије свега да им Црква буде ослонац и дом. Тек данас, послије толико година, у пуној мјери видимо колико је далековида била његова визија.
А сада се на тренутак задржимо на самом имену Химелстир, које значи Небеска врата! Какво име, браћо и сестре, какав дар Божијег промисла. У свијету у којем су многа врата затворена, ми хришћани знамо да су небеска врата увијек отворена. Узак је пут који до њих води, али су она, по милости Божијој, отворена свакоме ко жели да уђе.
И управо нас то име уводи у причу о овом мјесту. Допустите ми зато да вас ријечима проведем кроз новоосвећени манастир, чији нам сваки дјелић открива понеку причу.
Већ на самом улазу срешће вас Бијели анђео и повести према цркви, према престолу и гробу Господњем, мјесту одакле је свијету засијао живот. Корак-два даље дочекаће нас Свети краљ Стефан Дечански. Његов лик је ту по жељи ктитора, чија је крсна слава Свети Стефан, што је и за мене посебна радост, јер је Свети Стефан моја завјетна слава. Наиме, 1967. године, у малом планинском мјесту, једна жена у осмом мјесецу трудноће на дан Светог Стефана искочила је из кола која су се сурвала у провалију. „Ако остане живо дијете у мојој утроби“, рекла је, „вазда ћу славити Светог Стефана.“ То дијете се родило живо и здраво и управо вам сада све ово приповиједа.
Намјерно сам за овај тренутак оставио да поздравим нашег драгог брата, игумана Саву Јањића, који предано бди над кивотом Светог Стефана Дечанског.
Уз Бијелог анђела, на десној страни, врата воде у библиотеку која носи име владике Лаврентија. Управо је овдје, у Химелстиру, у тешким временима када су списи владике Николаја Велимировића у отаџбини били забрањени, владика Лаврентије штампао његова сабрана дјела.
А када поглед усмјеримо на лијеву страну, ту ћемо видјети плочу на којој је исписано име великог ктитора господина Драга Вуковића. На њој, између осталог, пише да је манастир „потпуно обновљен великим трудом и жртвеном љубављу ктитора Драга Вуковића и његове породице“.
Поштовани народе, тешко је данас, гледајући овај манастир, замислити како је ово мјесто изгледало прије његове свеобухватне обнове. А све је, заправо, кренуло од једног сусрета са Драгом у Берлину, када сам, силом прилика, стиснуо зубе и замолио га да нам помогне да урадимо кров на манастиру, јер је зграда увелико пропадала. И тако је све почело.
Нисам у том часу знао да је рођен у Хилдесхајму, а поготово нисам знао да га је мајка као дијете доводила овдје на службу. Много година касније вратио се на исто мјесто, али је тај повратак добио један сасвим нови смисао – дијете које је мајка доводила у овај храм вратило му се као његов ктитор. У његову свеобухватну обнову унио је много више од огромних материјалних средстава – своје вријеме, снагу и љубав, цијелога себе. Посветио се толико да је овдје провео више времена него на било ком другом свом градитељском подухвату. У овај манастир улагао је љубав, стрпљење и душу. А уз њега је била и цијела његова породица: прије свега његова дјеца, синови Мијат и Доситеј, а нарочито његова кћерка Маја, која је у сваки детаљ обнове унијела своје знање и искуство архитекте и дизајнера. Све је то радила са великом посвећеношћу, одговорношћу и истрајношћу, остајући до самог краја један од главних ослонаца читавог подухвата.
Тридесет четири године сам свештеник и за све то вријеме, чини ми се, нисам видио да је неко у обнову једног манастира уложио толико себе и своје љубави, а познајем велике и дивне ктиторе. Да поменем и то да је Драго Вуковић дугогодишњи донатор Народне кухиње у Београду и да је у свом родном Тршићу код Зворника изградио фискултурну салу.
Поштовани и мили брате Драго, хвала вам у име Цркве Христове и овог народа. Много је добрих дјела која сте учинили, али вјерујем да ће ова задужбина остати ваше највеће и најдрагоцјеније доброчинство, трајан залог за душу, како и сама та дивна ријеч задужбина наговјештава. Њоме сте оставили дар и својим прецима и својим потомцима, онакав какав су својим задужбинама остављали велики Лука Ћеловић, Илија Коларац или Сима Игуманов. Овом обновом уписали сте своје име и име своје породице у историју Химелстира, у историју Цркве и нашег народа, а нас сте својом добротом, љубављу и жртвом задужили довијека.
Али, браћо и сестре, пред нама је сада и један други, важнији задатак. Обнова овог манастира сама по себи није крај нашег посла. Она има смисла само ако у овом дому буде живота. Зато је наша намјера да овај изванредни комплекс буде прије свега мјесто молитве, мира, блискости и заједништва, а потом и мјесто сусрета наше омладине, гдје ће учити, пјевати и дружити се.
На овом мјесту желим од срца да захвалим својим свештеницима, сарадницима, члановима Епархијског савјета и Епархијског управног одбора, као и вјерном народу Епархије диселдорфске и њемачке, за сву љубав, труд и вријеме које су даровали да би овај велики подухват био приведен крају.
Наставимо сада наш пут кроз манастир. Када прочитате шта пише на ктиторској плочи, крените полако и молитвено уз степенице према Храму Успења Пресвете Богородице. Десно је пролаз у припрату храма. Ту ћете, на великом зиду, видјети фреску на којој је исписана јеванђелска порука, а која гласи: „Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера; па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га“ (Мт 13, 44–46).
Браћо и сестре, зашто смо баш ове ријечи исписали на улазу у ову нашу чудесну цркву? Ктиторску фреску живописала је врсна умјетница Јелена Јефтић, а стихови које је поред ње исписала откривају нам и зашто смо за ово мјесто изабрали управо ту јеванђелску поруку. Ове ријечи нас воде до саме суштине онога у шта вјерујемо и онога чему се надамо. Човјек је нашао бисер који вриједи више од свега што има и зато је спреман да све прода како би дошао до тог блага. Радост због онога што је пронашао већ је ту и покреће га на жртву. Тако је било и са господином Драгом Вуковићем, а тако би требало да буде и у животу свакога од нас – да радост претходи жртви. Таква се радост рађа онда када пронађемо нешто истински вриједно. За хришћане то благо, тај бисер, јесте Христос, „у коме су сакривена сва блага премудрости и знања“ (Кол 2, 3). И зато, браћо и сестре, све док имамо снаге да се обрадујемо и док нас та радост покреће да нешто дамо и дарујемо, значи да у нама има живота. Не дај Боже да је изгубимо, јер док је она у нама, имамо снаге да живимо, волимо и стварамо.
Са сликом бесцјеног бисера пред очима уђимо сада у нашу прелијепу цркву. И она свједочи о дару, труду и љубави који су уграђени у обнову овога манастира. Ту ћемо се сусрести и са радом изузетних умјетникâ Марунића, оца Драгомира и његовог сина Немање. Отац је својевремено осликао ову цркву, а син ју је сада брижљиво и успјешно рестаурирао. У томе се крије и сав смисао Предања: старо се новим не укида, већ се увијек изнова обнавља, остајући живо и у времену које долази.
Но застанимо сада пред иконостасом и иконама на њему. Он је настао у Паризу, на самим почецима нашег манастира у Химелстиру, и плод је неуморног труда госпође Крстане Тасић, која га је, на молбу владике Лаврентија, осликала и донијела овдје. Посебно нас радује што је управо она и рестаурирала иконостас. А када уђемо у олтар, видјећемо под који је заштићен као споменик културе и који је био скоро сасвим уништен. Немања Марунић га је, на нашу срећу, веома вјешто рестаурирао.
Тај чудесни под враћа нас ономе о чему смо малочас говорили – дару и жртви, а изнад свега радости. Управо на мјесту на коме стоји онај који приноси божанске дарове – а данас је то духовни горостас наше Цркве, митрополит Јоаникије – налази се пеликан који храни младе крвљу, слика која симболише Исуса Христа који пролива своју крв за спасење свијета. Око пеликана исписан је текст на старом њемачком језику, који у преводу гласи: „Крв Исуса Христа, Сина Божијег, пере нас од сваког гријеха“ (1 Јн 1, 7).
Један бисер за који човјек даје све и једна кап која може спасити цијели свијет – у та два симбола сажето је све оно због чега смо данас овдје. Чујте само како гласе ријечи једне молитве Христу: „Благи пеликане, Господе Исусе, очисти мене нечистога својом крвљу, чија једна кап може цијели свијет спасити од свакога гријеха.“
Нека то буде и наша данашња молитва, браћо и сестре. Оставите бар на тренутак све ваше бриге, туге и невоље и мислите на бесцјени бисер, на Христа, на ту кап живота која може цијели свијет спасити. Јер Бог нама даје оно најдрагоцјеније што има – Сина свога Јединороднога. Божија мјера другачија је од наше: он даје оно најдрагоцјеније, а ми најчешће само дјелић онога што имамо. Можда је управо то позив – да учимо да дарујемо потпуније, уносећи у свој дар и себе. А и овај манастир је дар који нам је повјерен да га чувамо и испунимо животом. Нека зато од данас буде наш дом, мјесто гдје ћемо радост налазити и дијелити, сусретати се и једни другима долазити и одакле ћемо сви заједно корачати према оним Небеским вратима на која нас упућује и име овог данас освећеног манастира. Амин.