AUGSBURG, NOVOSTI

Beseda na praznik Cveti – Augsburg


Braćo i sestre,

mi danas slavimo, ali istovremeno i zajedno sa Hristom ulazimo, odnosno uspinjemo se ka Jerusalimu iz podnožja genisaretskog jezera gde je on pre toga bio sa svojim učenicima.

Juče smo slavili i bili svedoci Lazarevog vaskrsenja, a danas zajedno sa Hristom, činimo uspon ka Jerusalimu. Juče Lazar ustaje iz mrtvih, iako je već 4 dana mrtav ležao u grobu, kako bi se Isusovi pratioci uverili u sveopšte vaskrsenje, a dan kasnije Isus, praćen svojim učenicima i mnoštvom naroda, uzlazi ka Jerusalimu da bi tamo prineo sebe na žrtvu za život svega sveta. Proslavljajući oba ova događaja Crkva peva: “Uveravajući nas pre Tvoga stradanja u opšte vaskrsenje, iz mrtvih si podigao Lazara, Hriste Bože. Zbog toga i mi, kao deca, noseći znake pobede, Tebi, Pobediocu smrti, kličemo: Osana na visinama, neka je blagosloven Onaj koji dolazi u Ime Gospodnje.”

Lazarevo vaskrsenje je predokušaj opšteg vaskrsenja i uteha, uveravanje u dobar ishod, pre nego što će doći do izdaje, suda i stradanja. Uteha ljudima, onima tada, koji su pratili Hrista i mnogi među njima poverovali u njega kao Spasitelja i koji će samo nekoliko dana kasnije biti svedoci strašnog stradanja; ali je uteha i nama, kako bismo i mi, prolazeći kroz nedelju stradanja, stalno imali pred očima Lazara i sećajući se: “uveravajući nas pre Tvoga stradanja u opšte vaskrsenje…”

Evo, Hristos nas opet, kao i uvek, poziva da mu priđemo, da pođemo za njim, da budemo spremni da stradamo, ali da nikada ne zaboravimo da ma koliko i ma kakvo da je stradanje, ono nikada neće biti jače od vaskrsne pobede! I mi smo sada u ovoj nesvakidašnjoj atmosferi i situaciji, koja je za mnoge među nama, za mnoge u svetu, stradanje. Da, ne možemo se sa Hristom sjediniti na Liturgiji, primorani smo na jedno takvo uzdržanje i ono nam teško pada. Znamo li, zaista, koliko nam teško pada? Jer, u ove svete i stradalne dane Gospod nas, čini mi se, želi podsetiti na to šta je u životu zaista važno, kao i na to da mnogo toga što, zaslepljeni svojim načinom života, doživljavamo kao nešto što se podrazumeva (porodica, ljubav, zdravlje, topli dom, sit stomak itd.) zapravo sve jeste dar na kome uvek i svagda treba zahvaljivati Njemu – jedinome Darodavcu svih dobara! I kada sve ovo prođe, a proći će, i kada svi dođemo u crkvu da se pričestimo našim dragim Hristom, da shvatimo da se ni Liturgija ne podrazumeva, već i da je i ona dar, Dar najveći nama! Pa kad sledeći put kažemo “ne mogu sada u crkvu, ne ide mi se” ili “imam nešto preče” da se prisetimo ovih, uistinu stradalnih dana za celo čovečanstvo, kada smo vapili za Liturgijom, ali nismo mogli da odemo na nju. Ali, možda i iznad toga, da shvatimo da Liturgija nije samo ono što se odvija u hramu, već da je to način života, blagodarenje Bogu i služenje bližnjem, bratu i sestri, svakome čoveku, jer je svakog čoveka Bog stvorio i podario mu život. Liturgija se mora, da bi bila spasonosna, preliti i u naš život i onda kada izađemo iz porte hrama.

Uđimo, dakle, zajedno sa Hristom, u Jerusalim, molimo se, zajedno sa Hristom, da izdržimo stradanje i savaskrsnemo!

Danas biti hrišćanin znači biti smiren, biti skrušenog srca i svu svoju nadu položiti u Gospoda!

„Osana, blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, amin!“

Sveštenik Nenad Živković

https://www.spc-augsburg.de/beseda-cveti/