Недјеља православља
Данашња недјеља се зове „Недјеља православља“ што је помало заводећи назив пошто у наше вријеме под православљем подразумијевамо оно што није нпр. католицизам, или нека друга хришћанска деноминација. Међутим, данашњи дан није посвећен православљу за разлику од нпр. католицизма, него је посвећен правовјерју или правилном вјеровању (па тек отуда и правилном прослављању) као успомени на догађаје који су се збивали током давног 8. вијека када још увијек није било трагичног расцијепа Христове цркве на Православну и Католичку, нити несрећног одвајања Протестантске од ове друге. Данас, дакле, прослављамо празник јединствене, неподијељене цркве. И због тога прецизнији назив за човјека данашњице био би „Недјеља правовјерја“. А у чему је то правовјерје с обзиром на оно што се баш данас прославља? Покушаћу да то укратко објасним.
Кренимо од васељенских сабора који су били ванредни скупови епископа као предводника цркава одржавани од 4. до 8. вијека на хришћанском Истоку, а под покровитељством државе, односно хришћанског цара и увијек посвећени неком конкретном и актуелном црквеном проблему који није могао ријешити одређени епископ или патријарх или онај сабор који је свака црква редовно одржавала једном или двапут годишње, па би цар зато сабрао што је могуће више епископа да покушају да новонастали проблем ријеше, тако да је на сваком таквом сабору учествовало по неколико стотина архијереја. Тако је, примјера ради, проблем због којег је цар Константин сазвао Први васељенски сабор 325. год. био – како схватити Исуса Христа: као изузетно, Богу омиљено створење или као равног Богу, као оног који са Богом има исту природу. И тако редом, када би се појавио толико велики проблем који је у цркви изазивао раздоре, цар би сазивао сабор епископа који би покушали да га ријеше. Таквих ванредних или васељенских или екуменских сабора Православна црква броји 7, а данашњи дан је посвећен одлукама баш тог 7. тј. последњег васељенског сабора одржаног 787. год. Данас, дакле, прослављамо дан када је уједињена црква донијела одлуку о једном важном питању које је потресало и цркву и цјелокупно тадашње друштво и било праћено чак и крвавим сукобима готово цијело једно стољеће. А то важно питање тицало се једне наизглед споредне ствари – слике или иконе, тј. тога да ли је сликање икона богопријатно или богохулно? А у самој својој сржи проблем се састојао у недоумици: да ли је могуће насликати Бога?
Важно је нагласити да је то био црквени проблем, проблем око којег су се међу собом жестоко спорили хришћани једни са другима, а не са неким изван цркве. Црквени људи који су се противили иконама полазили су од увјерења да је Бог невидљив и због тога неописив, било ријечима било бојама. Уосталом, зар св. Јован Богослов није рекао да „Бога нико никада није видио“ (Јн 1, 18а)? Па како онда сликар да наслика некога кога нико никада није видио? Чинило се да је овај аргумент толико јак да је ствар већ ријешена – сликање невидљивог Бога је немогуће и стога богохулно. Зато иконе као идолопоклоничке слике треба уништавати. Међутим, присталице икона одговориле су такође позивањем на св. Јована Богослова који је о том невидљивом Богу одмах у наставку додао: Јесте да је Бог по својој природи невидљив, али је њега таквога нама људима на видљив начин објавио његов Син [или Бог] јединац који је с њим кроз сву вјечност (Јн 1, 18б). Јер, вјечни Син Божији је у једном тренутку историје постао тјелесни човјек и настанио се међу људима, и управо због тога смо у могућности да видимо његову славу коју прије оваплоћења нисмо могли. Дакле, тачно је да је Бог сам по себи невидљив, али од како се оваплотио у Исусу Христу, од како је у Исусу бестјелесни Бог узео на себе тијело и душу човјекову и постао потпуни човјек као што је и свако од нас, зашто се онда не би могао и насликати као и било који други човјек? И управо то је био главни аргумент поштовалаца икона – од како се невидљиви и неприступни Бог објавио у Исусу Христу, од тада га је могуће и насликати.
Међутим, иако је црква на крају овог дуготрајног спора стала на страну поштовалаца икона, фрески, кипова и сл. она је, ипак имајући довољно слуха да прихвати неке аргументе својих противника, почела да инсистира на једној веома важној разлици коју и ми данас морамо уважавати: иконама припада поштовање (προσκύνησις), али не и обожавање (λατρεία) које припада само Богу. Дакле, икону (као и крст и друге богослужбене предмете) поштујемо, али их не обожавамо, јер обожавамо искључиво Бога. Тако нпр. дрвену икону на којој је насликан Исус ми поштујемо, али само зато што је на њој насликан Исус кога обожавамо. Тако је промишљено и одлучено на поменутом 7. васељенском сабору, а потврђено педесетак година касније на сабору у Константинопољу када је и установљен празник који данас прослављамо. Од тада се иконе у источном хришћанству поштују несметано, док у западном хришћанству на срећу није ни било поменуте борбе против икона, јер су римске папе увијек биле на страни православних или правовјерних, па тако и у овом спору о иконама. Но, због тога што није имало јаке противнике иконâ западно хришћанство није било приморано да развије теологију иконе и зато је, у недостатку добре аргументације у прилог иконописања, и било могуће да протестанти лако одбаце поштовање икона (што су им католици непрестано замијерали), мада, истини за вољу, у последње вријеме и протестанти показују не малô и чини се врло искрено интересовање за икону.
Оваквим развојем икона је, мало по мало, постала саставни дио православне традиције. Било да се сликају на дрвету или платну или зиду, било да се састављају као мозаици, било да се клешу као кипови од камена или резбаре од дрвета, било да се везу на тканини или на било који замислив начин сачињавају, хришћанске слике су уграђене у живот Православне па и Католичке цркве до те мјере да је црква данас тешко замислива без њих. Поред поменутог теолошког разлога оваплоћења, мотив за толико развијеним прихватањем иконографије се може пронаћи и у човјековој носталгији за исконском љепотом, коју је лијепо изразио Гогољ рекавши да „у човјеку све мора бити лијепо“, а која носталгија као да се (са мање или више успјеха) превазилази и осликавањем хришћанских цркава.
У данас прочитаном одломку из јеванђеља Филип жели да обрадује Натанаила вијешћу да су коначно пронашли Месију кога су старозавјетни пророци стољећима најављивали. Но, Натанаило је у вези с тим помало скептичан, па Филип, увидјевши да би свако објашњавање било недовољно да га увјери да је то баш онaј за којим и он трага, Натанаилу каже: најбоље је да ти ја о томе не причам, него дођи и сам се својим очима увјери да сам у праву. Иако се овај јеванђелски одломак односи на Исуса, а не на каснију црквену умјетност, Филипов позив би сасвим лијепо могао да важи и за умјетност и чини се да је до данас остао најбоља и коначна препорука за сваког неупућеног: дођи и види шта је то о чему ти говоримо. И заиста безброј пута се потврдила ефикасност овог метода. Тако нпр. у Несторовој хроници која датира с почетка 12. вијека пише да је кнез Владимир крајем 10. вијека желио да у своју паганску земљу уведе најбољу религију па је на све стране свијета изаслао своје повјеренике да га подробно извијесте о разним религијама како би могао извршити правилан избор. Резултат је, укратко, изгледао овако: ислам им није био прихватљив јер много шта забрањује (нпр. алкохол и свињско месо) али зато наређује обрезивање које им је такође било одбојно; јудаизам им је изгледао као губитничка вјера јер су Јевреји изгубили не само Јерусалим него и многе древне територије; њемачки храмови су им се учинили хладнима и без велике љепоте, док су, насупрот свему томе, у Константинопољу толико били одушевљени сликарством, пјевањем и богослужбеном церемонијом да су кнеза извијестили како нису више били сигурни да ли су се у цркви Свете Софије још увијек налазили на земљи или су се неким чудом већ били узнијели на небо. Толико их се дојмила љепота византијске литургије и свих пратећих умјетничких елемената, да су кнеза управо описом те неодољиве љепоте и духовности увјерили да за себе и свој народ прихватити баш ову вјеру.
Зашто све ово помињем? Зато што тој истој традицији богонадахнутог стварања и његовања црквене љепоте у свим њеним видовима (визуелном, аудитивном, а не мање и богослужбеном) припада, Божијим промислом, и наша црква. И то је заиста велика предност. Ничим заслужена предност осим што нам је дарована Божијим промислом, коју управо зато треба примити са великим смирењем као најдрагоцјенији дар. Но, проблем који у вези са тим величанственим даром често не разумијемо састоји се у томе што се традиција, па и ова наша предивна црквено-умјетничко-духовна традиција, како је то сасвим исправно примијетио Томас Елиот „не може наслиједити; него ако вам је потребна морате је стећи [и то] великим трудом“. Дакле, заиста је истина да нам је велика и дивна традиција православне иконологије, умјетности и богослужења на дохват руке. Ми смо у неку руку њени легитимни наследници, а потврду њене вјеродостојности управо данас прослављамо. Али истина је такође и то (а преко овог али не смијемо нипошто олако прећи) да се духовна традиција не наслеђује као неко материјално наслеђе (нпр. као куће, њиве, шуме и остала непокретна имовина), него само тако што се њоме бавимо интензивно и са великом љубављу, приљежношћу, креативношћу и надасве разумијевањем. Наслеђује се, дакле, тиме што се непрестано обдјелава и ментално савлађује. Бавећи се њоме ми је тиме све више упознајемо и све дубље у њу урањамо чиме је истовремено све више волимо и поштујемо. А што је још важније, све је више и разумијевамо. Јер духовно-умјетничка традиција се може наслиједити искључиво кроз разумијевање. Али ако у томе својим трудом, који се не може заобићи, ипак успијемо, плодови могу бити вишеструки.
А о којим плодовима је овдје ријеч? О заиста многим од којих су неки веома значајни чак и за наш свакодневни живот који, барем на први поглед, нема никакве везе са духовношћу цркве. Због недостатка времена овдје ћу моћи поменути само један такав плод, а њега бирам као важног јер се он данас наметнуо као изузетно актуелан. Ријеч је о рјешењу проблема национализма, мада би слична аргументација могла да важи и за многе друге, такође данас актуелне проблеме какви су нпр. ксенофобија, клерикализам итд, итд. У вези са тим данас ћу рећи само то да ако заиста успијемо да са разумијевањем пригрлимо сопствену духовну традицију (ликовне, музичке, књижевне и сваке друге умјетности, а потом и раскошног и нарочито словесног богослужења и поготово њима одговарајуће теологије), онда нам се неће моћи лако догађати да се умјесто за једну овакву величанствену духовну традицију (којој се искрено све више диве и зналци западне духовности и умјетности), и која нас из наших скучених углова гледишта узноси ка свеобухватној ширини погледа, ми хватамо за потпуно погрешне новокомпоноване идеје проглашавајући их (у својој необавијештености и незнању) за вјековну традицију и суштину православља. А једна од тих душепогубних идеја која понекад представља чак и својеврстан сурогат хришћанства јесте национализам (при чему скрећем пажњу: није овдје проблем нација, него национализам који и те како јесте, а иначе је то појава стара једва 2-3 вијека, а у Срба једва вијек и по) и који се често (а што је најжалосније чак и унутар цркве) проглашава за оно најосновније о чему црква треба да води рачуна. Ако се не брине о српству, чему онда црква служи? – често је питање националиста који су у цркву залутали, понекад можда и са добрим намјерама (не треба у то сумњати) али зато са потпуно погрешним схватањем цркве и хришћанства.
И опет, то сâмо по себи не би било страшно када би их у цркви дочекали хришћани који би им, темељно упознати са својом правом традицијом, полако и стрпљиво, али одлучно и јеванђелски рекли: дођите и видите. И када би своју цркву као истински хришћани очистили од јефтиног национализма како би могли да свима који јој приступе покажу да Христос није дошао да би се ставио на страну Срба (или пак Грка, Руса, Италијана, Њемаца или било које друге нације, па чак ни на страну Јевреја – народа којем је и сам припадао), него да би се ставио на страну обесправљених, маргинализованих, сиромашних, онеправдованих, ма којем народу, па чак и ма којој вјери, они припадали. (Сјетимо се овдје само једног од многобројних часних примјера оних хришћана који су то добро разумјели – оног када су, почетком 4. вијека у доба велике глади за вријеме цара Максимина Даје, хришћани несебично помагали гладнима и болеснима не питајући их којем народу или којој вјери припадају, чиме су с правом импресионирали тадашње римско друштво.)
Надаље, Исус је дошао и зато да би човјека рањеног гријехом исцијелио истином, покајањем и привођењем истинском Богу. И то не питајући га притом ни којој нацији ни којој вјери припада, јер добро и зло, врлина и мана, људскост и нељудскост нису особине нација, него особине појединаца. Зато се и једне и друге могу наћи у свим нацијама без изузетка, а сигурно нисмо ми они који су позвани да пребројавамо која нација их има више а која мање. Ако то ико може објективно пребројати (и ако је то уопште потребно) и ако о свему томе може правично пресудити, онда је то једино Бог. А чинити то умјесто Бога, тј. претендовати да вршимо посао који може извршити само Бог, није ништа друго до богохуљење. Зато немојмо богохулити и немојмо се бавити гријеховима и злима који су починили други, него се усредсредимо искључиво на своја сопствена. Јер, за разлику од хушкачких националиста који од нас непрестано захтијевају да се бавимо гријесима других, а нипошто нашим, Бог од нас тражи управо супротно – да се бавимо искључиво својим гријесима и ама баш ничијим другим. Не смијемо, дакле, понављати како онај други има неку трунчицу у свом оку, а да истовремено у сопственом оку не видимо цијело брвно, опомиње нас лично Исус знајући добро шта чини. И не дозволимо себи да нас опомиње узалуд.
Како сада свему овоме може допринијети наша прелијепа иконографија и предивно богослужење о коме смо малоприје говорили? Тако што се можемо стално изнова напајати оним стољећима ствараним и брижљиво његованим духом православног хришћанства који нас високо уздиже изнад пролазних приземности и духовних странпутица каква је у нашем данашњем примјеру – отров национализма. Тако нпр. ако пажљиво слушамо ријечи литургије, не можемо а да не запазимо да се у њој нација не помиње ама баш ни један једини пут, али се зато Богу молимо за много важније ствари какве су мир (а не за рат), изобиље плодова земље (а не глад), за болеснике, страдалнике, сужње, покојнике (при чему се наравно нигдје не каже да ови набројани морају припадати нашој нацији). Молимо се и за избављење од невоља, од опасности, за мирна времена и по правилу искључиво за универзалне, а не националне, вриједности. А ако наш поглед приликом тих молитава и залута на неки осликани зид или икону, ни тамо неће спазити ниједног гордог вођу нације који се славодобитно испрсио пред бесловесним пуком, него ће угледати само блага лица светаца загледана у божанску вјечност, надрасла сваки језик и сваку нацију, како у божански саморазумљивом молитвеном ћутању опште са живим Богом у заједници светих који долазе из свих нација земаљског шара. Од тих светаца треба да се учимо. А није тешко, јер су нам ту пред очима. Само треба да им прилазимо чистог срца и са благонаклоним разумијевањем. И још када бисмо могли да разумијемо текстове црквених пјесама (које се, нажалост, у нашим црквама још увијек пјевају на народу неразумљивом језику) увјерили бисмо се у исту ствар: љепотом, овога пута слушаном, величају се Бог и његови свеци, а национализму поново ни ту нема мјеста).
Све нам ово недвосмислено показује да је наше духовно-умјетничко наслеђе (предање, традиција) не само естетски високо вредновано чак и од оних који му не припадају а ипак му се диве, него је и садржински дубље и бескрајно човјечније а Богу неупоредиво милије од јефтиних националистичких флоскула којима, било они који су наивни и необавијештени, било они који су подли и дјелатно зли, покушавају да као вуци разграбе Христово вјерно, и слободно бисмо могли рећи многонационално, стадо. Јер Христос заиста и јесте једини који ово стадо вјерних у свом његовом разноврсном шаренилу може сачувати, али само онда када они вјерно слиједе његово свечовјечанско наднационално учење. А црквена иконографија коју данас прослављамо не може додуше бити једини, али сигурно може бити један од адекватних медијума кроз који се добар дио Исусове поруке може примити на одговарајући начин. Зато увијек треба да будемо на опрезу и да не допустимо лажним, заводљивим и благоглагољивим назови просветитељима, а у ствари ловцима у мутном и мрачњацима, да нас као бесловесне воде својим странпутицама и одводе у непропутне ћорсокаке, а све ради сопствене користи, него пригрлимо јединог истинског учитеља и човјекољупца и у овом и у оном свијету – Господа нашег Исуса Христа и његово неисцрпно човјекољубиво учење које ништа људско, па ни нацију, не унижава, али је неупоредиво превазилази на начин схватљив једино њему и онима који неуморно настоје да се наслађују али и просвећују његовом истинском и зато спасоносном ријечју. Амин!
