Беседа свештеника и теолога др Вукашина Милићевића одржана у недељу, 28. априла 2024. године на празник Уласка Господњег у Јерусалим, након Свете Литургије у Саборном храму Светога Саве у Берлину.
Ваше преосвештенство, драги владико, драги оче Пеђа, пречасни оци, драге сестре, драга браћо! Прво желим да вам захвалим на благослову и на позиву да будем данас овде са вама који ми је причинио веома велику радост. Владика је рекао у својој беседи да је овај дан величанствен, а такав је уосталом и читав овај периоду године у коме се налазимо. Он је центар и срж литургијског тока године, оно што обликује наш живот. Величанствен је овај празник, јер се у њему некако сабрало и пројавило све оно што је изабрани народ, вековима пре Господњег доласка у телу, ишчекивао, чему се надао. Ништа од онога што везујемо за овај празник, ниједан симбол, ниједан догађај, ниједна реч није случајна. Наравно, Господ, који је Логос Божији и наш Спаситељ, ништа случајно није чинио. Све што је учинио, све оно што данас прослављамо, учинио је како би узвеличао и прославио пророке који су о Његовом доласку говорили. Најпознатије су свакако речи пророка Захарија који говори о смерном цару, коме треба да се радује кћер Сионова, јер он у смерности на магарету долази к њој. Али исти тај пророк рекао је још нешто, рекао је и да ће Господ у Дан велики, у Дан суда, стати на Гори маслинској и да ће се она под његовим ногама расцепити на двоје. Сетимо се, у три синоптичка јеванђеља јеванђелисти нам кажу, описујући догађаје које данас прослављамо, да Господ улази у Јерусалим управо са Горе маслинске. У Јовановом, које смо данас читали, то се не помиње експлицитно, али код Матеја, Марка и Луке се каже да Господ улази у град са Горе маслинске. Дакле, и ово је потврда Захаријиног пророштва. Заиста је Јахве, Велики Бог, стао на Гору маслинску, расцепио је, а онда је Бог, како исто Захарија каже, ушао у Јерусалим да очисти свој град од свакога насиља и од сваке нечистоће. Опет, управо је то оно што је наш Господ учинио. Но, како је то он очистио Јерусалим? Тако што је очистио Храм – јер, знамо, тамо где је душа чиста, тамо где је срце чисто, тамо је и све друго чисто, а тамо где је насиље и где је неправда и нечистота у срцу и у души, односно у Храму Божијем, тамо је све нечисто насилно и прљаво. Храм Божији оскврнули су они који су у њему трговали, који су продавали оно што се продати и стећи новцем не може, а то су вера и нада у спасење. Зато је Господ тако бесно ушао у храм и оне који су ту, што бисмо ми данас рекли, „са благословом“ трговали, благословио бичем избацио их из Храма, како би очистио дом свога Оца, онога у коме свако од нас има свој истински дом, своје место, своје обитавалиште. То није само то у вези са древним пророштвима. На оно што говори пророк Захарија, по садржају се надовезују речи пророка Језекиља, а он вели да ће на велики Дан Господњи, из очишћеног срца Јерусалимовог, потећи реке воде живе. Куда? Ка истоку, тамо где стоји Гора маслинска, и да ће се цела земља напојити тим водама живота. Зато су Јевреји су, када би прослављали један од три велика празника, Празник сеница или шатора, односно Сукот, како га они зову, узлазили на Гору маслинску и тамо брали гранчице палме, гранчице врбе, гранчице мирте, па су од њих правили себи колибице или шаторе у којима би проводили седам дана тога великога празника. Каква је симболика тих гранчица? Оне, браћо моја, управо симболизују она наша небеска обитавалишта која имамо код Оца. Њихов мирис и свежина су мирис и свежина будућег живота који се овде објављује и открива врлинама. А последњега дана празника они би од истих тих гранчица правили букете, ти букети звали су лулаб, па би онда носећи те букете чинили литију која је за свој центар имала опет, оно средиште живота Јерусалима, његову душу, а то је Храм и олтар Господњи који се у њему налази. Е видите, иако, кад је реч о догађајима које данас прослављамо, у те дане није био празник Сукот, народ Божији, који се сабрао да прослави други празник, схватио је да се сада пред њима испуњава оно на шта указује Празник сеница. Они су знали да је онај који долази на магарету Месија, онај кога чекају, и зато су га дочекали носећи гранчице и полажући их тако да он по њима прође, исте оне гранчице које би иначе брали у дане Сукота. Ништа тај народ случајно није урадио. Нису били занесени, односно, чак и да су били у заносу, знали су добро шта раде. Знали су да се пред њима испуњава суштина њихове вере, да је Господ дошао да објави своју верност Завету и да им дарује оно што је обећао. Зато су га тако дочекали. Деца, која су викала да је он Син Давидов, нису била тек нека егзалтирана деца коју су родитељи ућуткивали, већ су та деца говорила оно што је читав народ знао и гледао. Све то заиста је величанствено. Али над свим тим, ако тако могу да кажем, надвио се и један мрачан облак. Зашто? Зато што ће сви ти људи, знамо то добро, коју су дошли да дочекају Месију за свега неколико дана узвикивати пресуду на смрт истом том Спаситељу, њему који је дошао да их спасе пре свега од смрти. И опет, да ли су били заведени? Да ли су били заведени када су говорили да је Месија или су били заведени када су говорили да тај, кога су дочекали, са гранчицама у рукама, као Сина Давидовог и доносиоца Божанског царства и славе, треба да буде распет? У првом случају тешко да су били заведени, јер оно што их је довело да дочекају Исуса као Месију била је вест коју су сви они чули, а многи су се од њих уверили и својим очима у њену истинитост, то је вест о Лазаревом васкрсењу. Дакле, нико их није лагао, нико их није варао, нико их није вукао за руку. Лазар је био ту, међу њима, он за кога су сви знали да је умро, био је сада жив. То суочавање са божанском животворном силом произвело је радост и свест о томе да се испунило Господње обећање. А да ли су били заведени када су викали да се разапне? На основу онога што пише у Јеванђељу, тешко да је тако било. Уосталом, замислите ви сада, да данас, ево овде, неко ко је четири дана био мртав васкрсне, да ли би за пет дана неко могао да вас убеди да онога који га је васкрсао разапнемо? Шта се то заправо десило међу њима и са њима? Мислим да се десило нешто чега сви ми заправо треба да се чувамо. Десило се оно на шта смо сви ми слаби, а ето, кад је реч о тој слабости, стављам себе на прво место… Шта то човек хоће а да му на путу стоји Бог, па њега, који је дошао да васкрсава мртве, види као препреку? Човек хоће илузију сигурности, а Господ који васкрсава мртве уздрмао је његову сигурност. Свет у коме мртви васкрсавају није сигуран свет, није сигуран свет јер је лишен једине стварне извесности, а то је извесност смрти. Сигурност је кавез, за неке златан кавез, али ипак кавез. Ипак, као и много пут кроз историју, људи су изабрали кавез јер им је он давао сигурност и извесност. Свет у коме мртви устају, свет у коме се са сваким од нас дешава космичка драма, јер Бог је дошао да нас спаси, свет је у коме нема извесности, свет у коме нема мира, свет који са собом носи и подразумева борбу. Уосталом, сам је Господ рекао да није дошао да донесе мир, него је дошао да донесе мач, мач којим ће раздвојити зло од добра, порок од врлине. Разлог због којег су исти они који су се уверили у Божанску силу, пресудили ономе који ју је објавио да буде распет је то што су животу и љубави која им је дарована претпоставили сигурност. Но, сигурност је увек сигурност смрти и извесност гроба. Немојте да се заваравамо, ми сви говоримо о томе да бисмо волели да будемо бесмртни, да је наш највећи непријатељ смрт. А замислите како би стварно изгледао наш практични живот без смрти? Замислите колико би само труда подразумевао живот у таквом свету. Нажалост, признајмо то, сада када се спремамо да погледамо смрти у очи у данима који су пред нама, многи од нас у смрти виде решење. Наравно, то је углавном смрт других… Али у томе и јесте мрачна тајна смрти, она не само да нас раздваја, већ у нас усађује и логику раздвајања. Потребно је изокренути њену логику, логику раздвајања, јер избављење од смрти је само и једино избављење целог људског рода од смрти. А начин да победимо смрт је тај да победимо смрт у себи, да њену логику раздвајања избацимо из себе. И ако је победимо у себи онда ћемо заиста имати и наде, и основа, и слободе, и храбрости да у васкрсење верујемо и да му се радујемо, као и да ономе који долази да нас избави од смрти изађемо у сусрет носећи гранчице, односно носећи оно најбоље што имамо, а то је оно што те гранчице симболизују – наше врлине. Зато вас позивам да сада, када ћемо сви заједно освештати ове гране врбе, да свако од нас узме по једну и да је у свој дом однесе имајући свест о томе шта то оне симболизују. Јер оне су симбол живота, оне су симбол врлине коју смрт, глупост и мржња никада неће моћи да победе. А победа је већ остварена и свако од нас, побеђујући у себи смрт, глупост и мржњу, у тој победи је позван да учествује. Нека сте благословени и срећан вам празник.
