BERLIN, NOVOSTI

Beseda sveštenika i teologa Vukašina Milićevića – Cveti – Berlin

Beseda sveštenika i teologa dr Vukašina Milićevića održana u nedelju, 28. aprila 2024. godine na praznik Ulaska Gospodnjeg u Jerusalim, nakon Svete Liturgije u Sabornom hramu Svetoga Save u Berlinu.

Vaše preosveštenstvo, dragi vladiko, dragi oče Peđa, prečasni oci, drage sestre, draga braćo! Prvo želim da vam zahvalim na blagoslovu i na pozivu da budem danas ovde sa vama koji mi je pričinio veoma veliku radost. Vladika je rekao u svojoj besedi da je ovaj dan veličanstven, a takav je uostalom i čitav ovaj periodu godine u kome se nalazimo. On je centar i srž liturgijskog toka godine, ono što oblikuje naš život. Veličanstven je ovaj praznik, jer se u njemu nekako sabralo i projavilo sve ono što je izabrani narod, vekovima pre Gospodnjeg dolaska u telu, iščekivao, čemu se nadao. Ništa od onoga što vezujemo za ovaj praznik, nijedan simbol, nijedan događaj, nijedna reč nije slučajna. Naravno, Gospod, koji je Logos Božiji i naš Spasitelj, ništa slučajno nije činio. Sve što je učinio, sve ono što danas proslavljamo, učinio je kako bi uzveličao i proslavio proroke koji su o Njegovom dolasku govorili. Najpoznatije su svakako reči proroka Zaharija koji govori o smernom caru, kome treba da se raduje kćer Sionova, jer on u smernosti na magaretu dolazi k njoj. Ali isti taj prorok rekao je još nešto, rekao je i da će Gospod u Dan veliki, u Dan suda, stati na Gori maslinskoj i da će se ona pod njegovim nogama rascepiti na dvoje. Setimo se, u tri sinoptička jevanđelja jevanđelisti nam kažu, opisujući događaje koje danas proslavljamo, da Gospod ulazi u Jerusalim upravo sa Gore maslinske. U Jovanovom, koje smo danas čitali, to se ne pominje eksplicitno, ali kod Mateja, Marka i Luke se kaže da Gospod ulazi u grad sa Gore maslinske. Dakle, i ovo je potvrda Zaharijinog proroštva. Zaista je Jahve, Veliki Bog, stao na Goru maslinsku, rascepio je, a onda je Bog, kako isto Zaharija kaže, ušao u Jerusalim da očisti svoj grad od svakoga nasilja i od svake nečistoće. Opet, upravo je to ono što je naš Gospod učinio. No, kako je to on očistio Jerusalim? Tako što je očistio Hram – jer, znamo, tamo gde je duša čista, tamo gde je srce čisto, tamo je i sve drugo čisto, a tamo gde je nasilje i gde je nepravda i nečistota u srcu i u duši, odnosno u Hramu Božijem, tamo je sve nečisto nasilno i prljavo. Hram Božiji oskvrnuli su oni koji su u njemu trgovali, koji su prodavali ono što se prodati i steći novcem ne može, a to su vera i nada u spasenje. Zato je Gospod tako besno ušao u hram i one koji su tu, što bismo mi danas rekli, „sa blagoslovom“ trgovali, blagoslovio bičem izbacio ih iz Hrama, kako bi očistio dom svoga Oca, onoga u kome svako od nas ima svoj istinski dom, svoje mesto, svoje obitavalište. To nije samo to u vezi sa drevnim proroštvima.  Na ono što govori prorok Zaharija, po sadržaju se nadovezuju reči proroka Jezekilja, a on veli da će na veliki Dan Gospodnji, iz očišćenog srca Jerusalimovog, poteći reke vode žive. Kuda? Ka istoku, tamo gde stoji Gora maslinska, i da će se cela zemlja napojiti tim vodama života. Zato su Jevreji su, kada bi proslavljali jedan od tri velika praznika, Praznik senica ili šatora, odnosno Sukot, kako ga oni zovu, uzlazili na Goru maslinsku i tamo brali grančice palme, grančice vrbe, grančice mirte, pa su od njih pravili sebi kolibice ili šatore u kojima bi provodili sedam dana toga velikoga praznika. Kakva je simbolika tih grančica? One, braćo moja, upravo simbolizuju ona naša nebeska obitavališta koja imamo kod Oca. Njihov miris i svežina su miris i svežina budućeg života koji se ovde objavljuje i otkriva vrlinama. A poslednjega dana praznika oni bi od istih tih grančica pravili bukete, ti buketi zvali su lulab, pa bi onda noseći te bukete činili litiju koja je za svoj centar imala opet, ono središte života Jerusalima, njegovu dušu, a to je Hram i oltar Gospodnji koji se u njemu nalazi. E vidite, iako, kad je reč o događajima koje danas proslavljamo, u te dane nije bio praznik Sukot, narod Božiji, koji se sabrao da proslavi drugi praznik, shvatio je da se sada pred njima ispunjava ono na šta ukazuje Praznik senica. Oni su znali da je onaj koji dolazi na magaretu Mesija, onaj koga čekaju, i zato su ga dočekali noseći grančice i polažući ih tako da on po njima prođe, iste one grančice koje bi inače brali u dane Sukota. Ništa taj narod slučajno nije uradio. Nisu bili zaneseni, odnosno, čak i da su bili u zanosu, znali su dobro šta rade. Znali su da se pred njima ispunjava suština njihove vere, da je Gospod došao da objavi svoju vernost Zavetu i da im daruje ono što je obećao. Zato su ga tako dočekali. Deca, koja su vikala da je on Sin Davidov, nisu bila tek neka egzaltirana deca koju su roditelji ućutkivali, već su ta deca govorila ono što je čitav narod znao i gledao. Sve to zaista je veličanstveno. Ali nad svim tim, ako tako mogu da kažem, nadvio se i jedan mračan oblak. Zašto? Zato što će svi ti ljudi, znamo to dobro, koju su došli da dočekaju Mesiju za svega nekoliko dana uzvikivati presudu na smrt istom tom Spasitelju, njemu koji je došao da ih spase pre svega od smrti. I opet, da li su bili zavedeni? Da li su bili zavedeni kada su govorili da je Mesija ili su bili zavedeni kada su govorili da taj, koga su dočekali, sa grančicama u rukama, kao Sina Davidovog i donosioca Božanskog carstva i slave, treba da bude raspet? U prvom slučaju teško da su bili zavedeni, jer ono što ih je dovelo da dočekaju Isusa kao Mesiju bila je vest koju su svi oni čuli, a mnogi su se od njih uverili i svojim očima u njenu istinitost, to je vest o Lazarevom vaskrsenju. Dakle, niko ih nije lagao, niko ih nije varao, niko ih nije vukao za ruku. Lazar je bio tu, među njima, on za koga su svi znali da je umro, bio je sada živ. To suočavanje sa božanskom životvornom silom proizvelo je radost i svest o tome da se ispunilo Gospodnje obećanje. A da li su bili zavedeni kada su vikali da se razapne? Na osnovu onoga što piše u Jevanđelju, teško da je tako bilo. Uostalom, zamislite vi sada, da danas, evo ovde, neko ko je četiri dana bio mrtav vaskrsne, da li bi za pet dana neko mogao da vas ubedi da onoga koji ga je vaskrsao razapnemo? Šta se to zapravo desilo među njima i sa njima? Mislim da se desilo nešto čega svi mi zapravo treba da se čuvamo. Desilo se ono na šta smo svi mi slabi, a eto, kad je reč o toj slabosti, stavljam sebe na prvo mesto… Šta to čovek hoće a da mu na putu stoji Bog, pa njega, koji je došao da vaskrsava mrtve, vidi kao prepreku? Čovek hoće iluziju sigurnosti, a Gospod koji vaskrsava mrtve uzdrmao je njegovu sigurnost. Svet u kome mrtvi vaskrsavaju nije siguran svet, nije siguran svet jer je lišen jedine stvarne izvesnosti, a to je izvesnost smrti. Sigurnost je kavez, za neke zlatan kavez, ali ipak kavez. Ipak, kao i mnogo put kroz istoriju, ljudi su izabrali kavez jer im je on davao sigurnost i izvesnost. Svet u kome mrtvi ustaju, svet u kome se sa svakim od nas dešava kosmička drama, jer Bog je došao da nas spasi, svet je u kome nema izvesnosti, svet u kome nema mira, svet koji sa sobom nosi i podrazumeva borbu. Uostalom, sam je Gospod rekao da nije došao da donese mir, nego je došao da donese mač, mač kojim će razdvojiti zlo od dobra, porok od vrline. Razlog zbog kojeg su isti oni koji su se uverili u Božansku silu, presudili onome koji ju je objavio da bude raspet je to što su životu i ljubavi koja im je darovana pretpostavili sigurnost. No, sigurnost je uvek sigurnost smrti i izvesnost groba. Nemojte da se zavaravamo, mi svi govorimo o tome da bismo voleli da budemo besmrtni, da je naš najveći neprijatelj smrt. A zamislite kako bi stvarno izgledao naš praktični život bez smrti? Zamislite koliko bi samo truda podrazumevao život u takvom svetu. Nažalost, priznajmo to, sada kada se spremamo da pogledamo smrti u oči u danima koji su pred nama, mnogi od nas u smrti vide rešenje. Naravno, to je uglavnom smrt drugih… Ali u tome i jeste mračna tajna smrti, ona ne samo da nas razdvaja, već u nas usađuje i logiku razdvajanja. Potrebno je izokrenuti njenu logiku, logiku razdvajanja, jer izbavljenje od smrti je samo i jedino izbavljenje celog ljudskog roda od smrti. A način da pobedimo smrt je taj da pobedimo smrt u sebi, da njenu logiku razdvajanja izbacimo iz sebe. I ako je pobedimo u sebi onda ćemo zaista imati i nade, i osnova, i slobode, i hrabrosti da u vaskrsenje verujemo i da mu se radujemo, kao i da onome koji dolazi da nas izbavi od smrti izađemo u susret noseći grančice, odnosno noseći ono najbolje što imamo, a to je ono što te grančice simbolizuju – naše vrline. Zato vas pozivam da sada, kada ćemo svi zajedno osveštati ove grane vrbe, da svako od nas uzme po jednu i da je u svoj dom odnese imajući svest o tome šta to one simbolizuju. Jer one su simbol života, one su simbol vrline koju smrt, glupost i mržnja nikada neće moći da pobede. A pobeda je već ostvarena i svako od nas, pobeđujući u sebi smrt, glupost i mržnju, u toj pobedi je pozvan da učestvuje. Neka ste blagosloveni i srećan vam praznik.