У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре,
На почетку Великог поста (у недељу праштања) Црква се сећа главне трагедије у историји човечанства – протеривања првих људи Адама и Еве из раја.
Живот првих људи у рају тешко да је личио на одмор на плажи. То је било далеко од одмаралишта. Преци никако нису били беспослени. Имали су своје обавезе. Господ је на њих поставио заповест рада. Они су позвани да се развијају не само духовно, већ и интелектуално, емоционално и физички култивишући Рајски врт. Међутим, у исто време, мушкарац и жена су били у дубокој радости. Библија описује ово стање блаженства на следећи начин: ”И Адам и жена његова беху обој голи и не стидеше се” ( Постање 2.25 ). Људи су били изузетно отворени једни према другима. На потпуно исти начин били су отворени за свет око себе и, наравно, за самог Творца. Ово стање отворености, свакодневно искуство пуне, искрене, поверљиве комуникације испунило је њихова срца милошћу. То им је давало спокој, доброту и мир.
Прва опипљива последица пада била је изолација. Писмо директно каже: чим је човек појео забрањени плод, отворише се очи и једноме и другоме, и познадоше да су голи, и узевши смоквино лишће и начинише себи одећу (1. Мојс. 3, 7). Муж и жена су се раздвојили једно од другог. Поверење је нестало. Једно друго доживљавају као претњу. И поред тога, Господ је спреман да опрости Адаму и Еви. Он им се обраћа веома љубазно. Међутим, почели су да га виде као претњу. И уместо да победе страх и признају грех, они радије остају да буду такорећи увређени. Ово је изузетно очигледно у делу када Адам прекорава Бога: жена коју си ми дао, она ми је дала са дрвета, и ја сам јео (Постање 3.12). Толико је горчине у овим речима. И ти и ова жена сте ме преварили, реко би човек и знамо: нема истине у напим речима, јер и ми би поступили исто. Постоји једноставно страх од отварања и поверења Створитељу. Тако је почело Адамово изгнанство.
Драга браћо и сестре, Велики пост није само време када се одричемо мрсне хране. Ово је време да видимо и признамо да, попут Адама, доживљавамо страх и горедљиву укоченост која нас раздваја од Бога и од својих ближњих. Како нам у тој греховној парализи тупо звучи када читамо речи Христове у Јеванђељу да пре него што принесемо дар Богу, да треба не само да се сетимо оних које смо увредили, већ да одемо и помиримо се са њима. Да идемо први и на да начинимо први корак ка помирењу. Е сад…. Људи понекад страшно се боје да ради тог корака не испадну глупи, смешни, неугледени. Веома се плаше да не доживе бол и увреду или срамоту. Али греховно парализованим палим људима ”најгоре” је што ће после помирења увек морати да живе са тим опроштајем. Мораће да се понашају са дужницима као да се ништа није догодило. А то често значи радикалну промену начина живота. Зато ће такав човек наћи хиљаду изговора да настави да седи у укочености и љутњи и притужбама на другог. Бира дакле да иде све дубље у изолацију. Самим тим ићи све даље и даље у мрачну земљу звану изгнанство и самоћа.
Зато Господ данас у Јеванђељу каже: ако не опростите грехе људима, Бог вам неће опростити; ако опростите, онда ће и Бог опростити. Бог нам неће опростити не зато што не жели да опрости. Било би му драго. Он то једноставно не може. Када зловоља живи у срцу, благодат не може ући тамо. Простор је већ заузет. А врата су закључана изнутра. А кључ је у нашим рукама. Чим са поверењем у Бога пређемо преко страха и греховне отупљености и и сами направимо корак ка помирењу, отварамо врата благодати праштања. Бог одмах попуњава празнину. Огорченост испарава. Чак и ако наш ближњи и дужник настави у свом гневу, радост се враћа у наше срце. Почињемо да осећамо Бога и друге људе. У души се отвара Царство Небеско. И остаје у њој све док сам верни Јеванђељу Христовом.
А читајући великане увиђамо шта треба да радимо, Достојевског који каже „Свако је пред свима крив за све“, као и Св. Серафим Саровски који каже: „Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде…“.Смири се, а то пре свега значи – спаси се од те своје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.
Живот у непрестаном праштању је начин постојања, који превазилази границе створеног, сваког познатог друштва и цивилизације и зато је праштање немогуће дефинисати, описати и сместити у било какву форму живота.
Господ нам говори о праштању пре дугог пута Великог поста само да бисмо разумели: да “веганство” није наш прави циљ, већ љубав према ближњем.
Уздржавање од мрсне хране није циљ, већ средство, а пост је само оруђе које нам је потребно да бисмо могли да обавимо болан посао промене своје душе.
Рај нам поново може отворити своја врата, која су такође била затворена, поновићу јер је горди Адам за све своје грехе кривио Бога, а не себе. Бог, жена, змија су сви криви за пад Адама. Свако, али не и он сам. Зато је овај универзални тужитељ изгнан из Раја. Зато су му биле затворене капије Вечног Живота.
Стога је јасно да ће се отворити нама, његовој деци, када искрено и једноставно научимо да праштамо свима који су нас увредили. А зар нећемо опростити једни другима, нећемо ли опростити онима за које је наш Господ умро на Крсту?
Црква говори од свог постанка: не смемо дозволити мржњу у своја срца! А ово је невероватно тешко, јер да бисмо то урадили морамо свим својим срцем и разумевањем загрлити оне које понекад апсолутно не можемо да разумемо.
Ми хришћани браћо и сестре, доживљавамо чежњу за Очевим домом као онај блудни син, као принц у егзилу, и негде у дубини нашег срца увек живи тај Адамов вапај за изгубљеним рајем, чежња за небеском радошћу, за нечим бескрајно већим од свега што нам овај свет може дати. Можемо, наравно – као што неки чине – ову светску меланхолију прогласити илузијом, одлучити да човек није принц у егзилу, већ нефункционално бесловесно биће које је ето ту ради репродукције да би јело и живело, или живело да би јело. Ову меланхолију можемо потиснути у себи, и испунити цео свој живот бар нечим – послом, забавом, политиком, препиркама, скандалима – било чиме, само да не останемо сами са собом и својом несрећом. Али ту нема задовољства и и круне животне, онога зашта смо позвани и призвани.
Или можемо – како нас Црква позива– дати сузама на вољу и оплакивати свој горки губитак: раја и Царстава Небеског. И тада ћемо наћи наду кроз покајање – да се вратимо кући, у ту вечну радост и вечну лепоту и вечно весеље од којег смо отпали у Адаму и у коју се враћамо у Христу.
О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час, не само од стране Бога него и од стране људи, и ми би са стидом пожурили да другима опростимо каже Свети владика Николај.
Зато браћо и сестре, праштам и опростите! Амин.
о.Слободан Ј. Тијанић