U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Draga braćo i sestre,
Na početku Velikog posta (u nedelju praštanja) Crkva se seća glavne tragedije u istoriji čovečanstva – proterivanja prvih ljudi Adama i Eve iz raja.
Život prvih ljudi u raju teško da je ličio na odmor na plaži. To je bilo daleko od odmarališta. Preci nikako nisu bili besposleni. Imali su svoje obaveze. Gospod je na njih postavio zapovest rada. Oni su pozvani da se razvijaju ne samo duhovno, već i intelektualno, emocionalno i fizički kultivišući Rajski vrt. Međutim, u isto vreme, muškarac i žena su bili u dubokoj radosti. Biblija opisuje ovo stanje blaženstva na sledeći način: ”I Adam i žena njegova behu oboj goli i ne stideše se” ( Postanje 2.25 ). Ljudi su bili izuzetno otvoreni jedni prema drugima. Na potpuno isti način bili su otvoreni za svet oko sebe i, naravno, za samog Tvorca. Ovo stanje otvorenosti, svakodnevno iskustvo pune, iskrene, poverljive komunikacije ispunilo je njihova srca milošću. To im je davalo spokoj, dobrotu i mir.
Prva opipljiva posledica pada bila je izolacija. Pismo direktno kaže: čim je čovek pojeo zabranjeni plod, otvoriše se oči i jednome i drugome, i poznadoše da su goli, i uzevši smokvino lišće i načiniše sebi odeću (1. Mojs. 3, 7). Muž i žena su se razdvojili jedno od drugog. Poverenje je nestalo. Jedno drugo doživljavaju kao pretnju. I pored toga, Gospod je spreman da oprosti Adamu i Evi. On im se obraća veoma ljubazno. Međutim, počeli su da ga vide kao pretnju. I umesto da pobede strah i priznaju greh, oni radije ostaju da budu takoreći uvređeni. Ovo je izuzetno očigledno u delu kada Adam prekorava Boga: žena koju si mi dao, ona mi je dala sa drveta, i ja sam jeo (Postanje 3.12). Toliko je gorčine u ovim rečima. I ti i ova žena ste me prevarili, reko bi čovek i znamo: nema istine u napim rečima, jer i mi bi postupili isto. Postoji jednostavno strah od otvaranja i poverenja Stvoritelju. Tako je počelo Adamovo izgnanstvo.
Draga braćo i sestre, Veliki post nije samo vreme kada se odričemo mrsne hrane. Ovo je vreme da vidimo i priznamo da, poput Adama, doživljavamo strah i goredljivu ukočenost koja nas razdvaja od Boga i od svojih bližnjih. Kako nam u toj grehovnoj paralizi tupo zvuči kada čitamo reči Hristove u Jevanđelju da pre nego što prinesemo dar Bogu, da treba ne samo da se setimo onih koje smo uvredili, već da odemo i pomirimo se sa njima. Da idemo prvi i na da načinimo prvi korak ka pomirenju. E sad…. Ljudi ponekad strašno se boje da radi tog koraka ne ispadnu glupi, smešni, neugledeni. Veoma se plaše da ne dožive bol i uvredu ili sramotu. Ali grehovno paralizovanim palim ljudima ”najgore” je što će posle pomirenja uvek morati da žive sa tim oproštajem. Moraće da se ponašaju sa dužnicima kao da se ništa nije dogodilo. A to često znači radikalnu promenu načina života. Zato će takav čovek naći hiljadu izgovora da nastavi da sedi u ukočenosti i ljutnji i pritužbama na drugog. Bira dakle da ide sve dublje u izolaciju. Samim tim ići sve dalje i dalje u mračnu zemlju zvanu izgnanstvo i samoća.
Zato Gospod danas u Jevanđelju kaže: ako ne oprostite grehe ljudima, Bog vam neće oprostiti; ako oprostite, onda će i Bog oprostiti. Bog nam neće oprostiti ne zato što ne želi da oprosti. Bilo bi mu drago. On to jednostavno ne može. Kada zlovolja živi u srcu, blagodat ne može ući tamo. Prostor je već zauzet. A vrata su zaključana iznutra. A ključ je u našim rukama. Čim sa poverenjem u Boga pređemo preko straha i grehovne otupljenosti i i sami napravimo korak ka pomirenju, otvaramo vrata blagodati praštanja. Bog odmah popunjava prazninu. Ogorčenost isparava. Čak i ako naš bližnji i dužnik nastavi u svom gnevu, radost se vraća u naše srce. Počinjemo da osećamo Boga i druge ljude. U duši se otvara Carstvo Nebesko. I ostaje u njoj sve dok sam verni Jevanđelju Hristovom.
A čitajući velikane uviđamo šta treba da radimo, Dostojevskog koji kaže „Svako je pred svima kriv za sve“, kao i Sv. Serafim Sarovski koji kaže: „Smiri se i oko tebe će se spasti hiljade…“.Smiri se, a to pre svega znači – spasi se od te svoje iskonske porobljenosti otuđenošću, spasi se od te tvoje unutarnje otuđenosti od istinskog života i drugih ljudi, spasi se od robovanja ratu svih protiv svih u kome živimo.
Život u neprestanom praštanju je način postojanja, koji prevazilazi granice stvorenog, svakog poznatog društva i civilizacije i zato je praštanje nemoguće definisati, opisati i smestiti u bilo kakvu formu života.
Gospod nam govori o praštanju pre dugog puta Velikog posta samo da bismo razumeli: da “veganstvo” nije naš pravi cilj, već ljubav prema bližnjem.
Uzdržavanje od mrsne hrane nije cilj, već sredstvo, a post je samo oruđe koje nam je potrebno da bismo mogli da obavimo bolan posao promene svoje duše.
Raj nam ponovo može otvoriti svoja vrata, koja su takođe bila zatvorena, ponoviću jer je gordi Adam za sve svoje grehe krivio Boga, a ne sebe. Bog, žena, zmija su svi krivi za pad Adama. Svako, ali ne i on sam. Zato je ovaj univerzalni tužitelj izgnan iz Raja. Zato su mu bile zatvorene kapije Večnog Života.
Stoga je jasno da će se otvoriti nama, njegovoj deci, kada iskreno i jednostavno naučimo da praštamo svima koji su nas uvredili. A zar nećemo oprostiti jedni drugima, nećemo li oprostiti onima za koje je naš Gospod umro na Krstu?
Crkva govori od svog postanka: ne smemo dozvoliti mržnju u svoja srca! A ovo je neverovatno teško, jer da bismo to uradili moramo svim svojim srcem i razumevanjem zagrliti one koje ponekad apsolutno ne možemo da razumemo.
Mi hrišćani braćo i sestre, doživljavamo čežnju za Očevim domom kao onaj bludni sin, kao princ u egzilu, i negde u dubini našeg srca uvek živi taj Adamov vapaj za izgubljenim rajem, čežnja za nebeskom radošću, za nečim beskrajno većim od svega što nam ovaj svet može dati. Možemo, naravno – kao što neki čine – ovu svetsku melanholiju proglasiti iluzijom, odlučiti da čovek nije princ u egzilu, već nefunkcionalno beslovesno biće koje je eto tu radi reprodukcije da bi jelo i živelo, ili živelo da bi jelo. Ovu melanholiju možemo potisnuti u sebi, i ispuniti ceo svoj život bar nečim – poslom, zabavom, politikom, prepirkama, skandalima – bilo čime, samo da ne ostanemo sami sa sobom i svojom nesrećom. Ali tu nema zadovoljstva i i krune životne, onoga zašta smo pozvani i prizvani.
Ili možemo – kako nas Crkva poziva– dati suzama na volju i oplakivati svoj gorki gubitak: raja i Carstava Nebeskog. I tada ćemo naći nadu kroz pokajanje – da se vratimo kući, u tu večnu radost i večnu lepotu i večno veselje od kojeg smo otpali u Adamu i u koju se vraćamo u Hristu.
O, kad bi mi znali, koliko se nama prećutno oprašta svaki dan i svaki čas, ne samo od strane Boga nego i od strane ljudi, i mi bi sa stidom požurili da drugima oprostimo kaže Sveti vladika Nikolaj.
Zato braćo i sestre, praštam i oprostite! Amin.
o.Slobodan J. Tijanić