АУГСБУРГ, НОВОСТИ

Беседа у пету (Глувну) недељу Великог поста – Аугсбург

НЕДЕЉА ПЕТА ЧАСНОГ ПОСТА – ГЛУВНА – МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ

Еванђеље по Марку, гл. 10, ст. 32–45:

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; Али да сједнете с десне стране мени и с лијеве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

Еванђење по Луци, гл. 7, ст. 36–50:

Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

Драга браћо и сестре у Христу, Господу нашем,

Данас се навршава пета недеља Часног поста. Неко је ових дана негде рекао да ћемо овај Васкршњи пост, а изгледа и сам дан Васкрса, вероватно памтити цео живот. Заиста може бити да је тако, јер, ево, ни данас се не можемо окупити у нашем храму како бисмо заједно, „једним устима и једним срцем“ приносили Богу молитву и благодарност. И у томе нисмо једини, нисмо усамљени. Али, упркос свему, упркос овој ванредној ситуацији, „ми пут свој знамо, пут Богочовјека“, како је то изразио велики песник Алекса Шантић. А тај пут, драги моји, то је пут о коме нам се, једним делом, и у данашњем читању из Еванђеља говори.

Ослушнимо најпре како почиње прво читање (од Марка) и присетимо се онога од прошле недеље, такође из Марковог Еванђеља. Јер, док је прошле недеље на самом крају речено, некако наговештено, да ће Исус пострадати и васкрснути, данас управо тиме почиње читање. И не само да тиме почиње, чиме нас надовезује на прошлу недељу, него се сада тиме, иако не значајно опширније, ипак детаљније указује на пут издаје, понижења, страдања и устајања из мртвих, који ће Исус проћи.

Апостоли, међутим, као да не разумеју заиста шта то све значи. И опет у њима, у овом одломку ради се о Јакову и Јовану, синовима Заведејевим, као да за тренутак преовладава оно људско, чак и ако је из најбоље намере и са најузвишенијим мотивом. Они траже од Исуса да их постави себи са десне и леве стране, односно, да буду Његови најближи „сарадници“, како би се то данас рекло. Изгледа да су они још увек, иако већ верујући у Исуса као Спаситеља, мислили да ће Исус ту, у Јерусалиму, обновити јеврејску државу и бити њен владар или да ће Његов спаситељски чин почети таквим деловањем. Након њиховог уверавања Христа да они могу проћи исто оно што ће он проћи, да могу пити из чаше из које Он пије, чиме се Господња поука завршава? Завршава се тиме да Христос упућује на потпуно обрнут, такорећи наопачке изврнут начин живљења од оног уобичајеног и сувише људског. Он каже: „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.“ Потпуни преокрет, потпуна новина, нешто невиђено и нечувено, то је оно што Исус поручује својим ученицима! И чини се данас, после 2000 година, да је ова поука, ово упутство, исто толико шокантно како што је било и онда, на уласку у Јерусалим. То је пут, то је начин живота који Господ прописује својим ученицима и то је пут којим Божији светитељи иду. А Божији светитељи су они који свој живот, целокупно своје биће саображавају Христу и тиме преображавају део света, ма колико мали био, који им је поверен.

Сами крај овог одељка из Еванђеља заправо нас упућује на спаситељско дело, односно на то да је Спаситељ, као што чујемо, дошао како би дао живот за многе. То је оно, што вазда можемо чути у Литургији: „ово је Крв моја Новога завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова.“ Исус тиме показује да није дошао да влада, да му се служи, већ да пострада за спасење света.

Света и преподобна Марија Египћанка једна је од многих, знаних и незнаних, Божијих светитеља и светитељки који су ишли путем покајања и служења. Одломак из Еванђеља који је њој посвећен поставља нас, у време поста, пред две могућности, пре два могућа односа према Христу, према вери и према љубави. Један је однос који има фарисеј, учени Јеврејин који познаје Закон и који стога, по природи свог друштвеног и религијског положаја, сматра да може да суди о достојности или недостојности људи. То је оно што он чини у вези са женом грешницом, остајући потпуно слеп за њено покајање и љубав. Овај фарисеј по истом принципу „суди“ и самоме Христу, сматрајући да би прави пророк знао да је та жена грешна и стога јој не би дозволио да му приђе. Он је, једноставно речено, све успео да стави у одређене категорије, видећи оправдање за свој поступак у свом „познавању“ јеврејског Закона. Зар није то, браћо и сестре, оно што ми често у свом животу чинимо? Судимо и осуђујемо некога, његов или њен живот, грех, на основу онога што смо усвојили као некакав закон. А заборављамо притом јединог живог Бога, јединог правог и праведног судију! Други приступ или однос је тај који видимо у понашању ове жене, грешнице. Однос вере, скрушености и љубави. Каква се драма одигравала тада у њеном срцу, у њеној души, када је знала да је сви осуђују, али је истовремено осећала слободу да приђе Господу и без речи, верујући и надајући се у Његову милост, излије сву тугу, бол и сузе покајања. Драма живота, браћо и сестре! „Опраштају ти се гријеси“ и „Вјера твоја спасла те је“, зар нису то речи које би сваки и свака од нас желео да чује?

И света преподобна Марија Египћанка такође је искала и ишчекивала да јој се Господ овим речима обрати те се, улазећи у посебан подвиг, потпуно повукла од света. Она је својевољно, на неки начин, живела оно што ми сада живимо, у нашем случају свакако неупоредиво блаже. Живела је скоро 50 година без богослужења, без Литургије, без Причешћа, у пустињи. То је био њен подвиг, подвиг заиста малобројних. Ми тај подвиг нисмо изабрали, али он је сада ту. У време Великог поста, у време припреме за недељу страдања и за Васкрсење. А страдање је ту, на сваком кораку и иза сваког ћошка. Страдају људи, наша браћа и наше сестре, страда Тело Христово, односно сви ми. Знамо да је то са допуштењем, али се надамо и молимо да што пре из страдања васкрснемо, заједно са Господом нашим, Исусом Христом!

Боже, дај нам вере жене којој Си опростио грехе кад Ти је сузама опрала ноге, дај нам покајања и истрајности преподобне Марије Египћанке, дај нам љубави и дај нам смирења да служимо једни другима! Амин!

Беседа пароха аугзбуршког, оца Ненада Живковића