Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије одржао је беседу на Свето Јеванђеље у недељу 25. фебруара 2024. године у храму Светога Саве у Берлину:
Браћо и сестре, ево, Јеванђеља које нас припрема за Свети, Велики и Часни пост, који нам долази у сусрет. Постити није лако. Хришћанин бити није лако. Молити се, не само да није лако него је и тешко. Ако бисмо данашње Јеванђеље успјели правилно разумејти, онда би нам много тога било не лакше него јасније и наш пут извјеснији. Шта нас то поучава данашње Јеванђеље и шта то Господ говори кроз ову причу? Говори нам прије свега о томе да је важно наше унутрашње сагледавање, наш унутрашњи став, другим ријечима да је важно наше срце а да су спољашње манифестације много мање важне. Дошла су у храм два човјека. Један је био фарисеј. Фарисеји су били веома цјењени у тадашњем народу, јер су сматрани за чуваре закона, сматрали су се онима без којих би закон био изгубљен, не би био поштован и сматрали су се зналцима, књижевницима и познаваоцима права. Дакле, били су од људи поштовани. На другој страни цариници били су службеници римске империји, који су људима наплаћивали царину. На примјер, ако би на пијацу дошао неко да прода нашто што је радом стекао или направио… ту би се онда нашао цариник, који би узео дио за себе, односно империју а људи су такви да увијек узму дио и за себе. Те стога нису били омиљени у народу. Али у храму се догађа нешто неочекивано. Цариник стајаше у дну храма и бијаше се у прса, јер није имао храбрости да подигне очи своје ка небу, него је гледао и сагледавао своје унутрашње биће и говорио оно што му је његово огледало казивало. Казивало му је да је грешан, да не ради добро, да не живи добро, да то што ради није добро, и говорио је Господе, Милостив буди мени грешном. Дакле, био је грешан и признавао је да је грешан и сагледавао је само себе и само свој гријех. На другој страни, фарисеј наступа онако како често наступамо ми свештеници и хришћани, ја постим сриједу и петак, ја дајем десетак, па није нам ни то довољно, па онда кажемо хвала ти Боже што нисам као онај, убица, прељубник, крадљивац, и када погледамо око себе на тај начин, помислимо Боже, што сам ја добар. У тој нашој спољашњој доброти може да се крије спољашња трулеж. Може унутра да се скрива свашта што није добро. Прије свега осуђивање. Осуђивање другога, браћо и сестре, гуши нашу савјест, гуши наш духовни живот. Осуђивање и гледање на туђе, туђу башту, туђи тањир, туђи живот, туђу душу, никада ништа не помаже нама, нити помаже ономе кога ми осуђујемо. Али не само да не помаже њему ни нама, него нама одмаже много, пустоши нашу душу. Зато је у овоме храму, у овој причи коју је испричао Господ Христос, дошло до невјероватног обрта. Онај који је све радио по закону а који се није молио како се треба молити, отиде неоправдан а онај други, који је све радио супротно од онога што би људи очекивали, искрено се молио и искрено се кајао и искрено сагледавао себе и своје унутрашње биће, он отиде оправдан. Браћо и сестре, да бисмо се нечему научили, прво ја па онда свако од вас, треба да се најприје научимо молитви. Ако смо људи, ако сваки дан гријешимо, ако једни друге осуђујемо, ако једни другима завидимо, ако тако непрестано сами себи штету чинимо, како да се онда избавимо из тога. Постоји један лијек, скоро па савршен, лијек који нам открива ова данашња прича, а то је искрена молитва, браћо и сестре. Искрена молитва је то да се спустимо у најдубљу дубину свога срца, да сагледамо сами себе и да имамо свијест о томе да Он, Онај Коме се молимо, Онај пред ким стојимо, већ све то зна. Он зна шта је у нашем срцу али Он жели да и ми спознамо, да и ми научимо шта је добро а шта није добро у нама. Он не тражи, браћо и сестре, од нас да научимо шта није добро код мене, или неког другог. То није наш задатак! То је ђаволска обмана! Није мој задатак да испитујем какав је ко од вас. Мој задатак је да се за свакога од вас молим као за самога себе. Али наша људска слабост је таква. Ми чим некога видимо, ми одмах кажемо, види га, какав је, није се добро почешљао, није се добро обукао, није успио да заврши школу, није баш успио у послу и милион неких несрећних мисли нас напада. А шта се у ствари тада збива?! Тада наша душа постаје пуста и празна. А на другој страни када сагледамо сами себе, када сагледамо своје гријехе, када сагледамо своје срце, онда видимо онога другога и кажемо па он је сигурно бољи од мене, он је сигурно добар, он сигурно нема у себи сво то труње и трње које ја имам, и нећемо га осуђивати, него ћемо гледати да испунимо Божију заповијест да љубимо једни друге, да волимо једни друге а не да једни друге осуђујемо. Ето, браћо и сестре, како нас Свето Јеванђеље припрема за Часни пост. Не да уђемо у пост па када нас неко пита хоћеш ли нешто да поједеш и попијеш, ми кажемо не, постим, него када уђемо у пост тако да кажемо сами себи и никоме другом, сада ћу ових седам седмица да сагледавам себе, сада ћу да намажем оно спољашње, своје лице, уљем да не виде људи да постим и када видим човјека, пошто сагледавам самога себе сваки дан, бити радостан што видим лице другога, лице брата свога и сестре моје, како каже пророк лице брата мога је као лице Бога мога. А ми када видимо брата или сестре, ми као да видимо непријатеља. Ето, браћо и сестре, како је чудесно Свето Јеванђеље и како нас оно потпуно неочекивано преображава у другоме смјеру, да не будемо као људи од овога свијета који гледају спољашњим очима, него као они који гледају очима срца. Амин Боже, да тако буде.