Njegovo Preosveštenstvo Episkop diseldorfski i njemački g. Grigorije održao je besedu na Sveto Jevanđelje u nedelju 25. februara 2024. godine u hramu Svetoga Save u Berlinu:
Braćo i sestre, evo, Jevanđelja koje nas priprema za Sveti, Veliki i Časni post, koji nam dolazi u susret. Postiti nije lako. Hrišćanin biti nije lako. Moliti se, ne samo da nije lako nego je i teško. Ako bismo današnje Jevanđelje uspjeli pravilno razumejti, onda bi nam mnogo toga bilo ne lakše nego jasnije i naš put izvjesniji. Šta nas to poučava današnje Jevanđelje i šta to Gospod govori kroz ovu priču? Govori nam prije svega o tome da je važno naše unutrašnje sagledavanje, naš unutrašnji stav, drugim riječima da je važno naše srce a da su spoljašnje manifestacije mnogo manje važne. Došla su u hram dva čovjeka. Jedan je bio farisej. Fariseji su bili veoma cjenjeni u tadašnjem narodu, jer su smatrani za čuvare zakona, smatrali su se onima bez kojih bi zakon bio izgubljen, ne bi bio poštovan i smatrali su se znalcima, književnicima i poznavaocima prava. Dakle, bili su od ljudi poštovani. Na drugoj strani carinici bili su službenici rimske imperiji, koji su ljudima naplaćivali carinu. Na primjer, ako bi na pijacu došao neko da proda našto što je radom stekao ili napravio… tu bi se onda našao carinik, koji bi uzeo dio za sebe, odnosno imperiju a ljudi su takvi da uvijek uzmu dio i za sebe. Te stoga nisu bili omiljeni u narodu. Ali u hramu se događa nešto neočekivano. Carinik stajaše u dnu hrama i bijaše se u prsa, jer nije imao hrabrosti da podigne oči svoje ka nebu, nego je gledao i sagledavao svoje unutrašnje biće i govorio ono što mu je njegovo ogledalo kazivalo. Kazivalo mu je da je grešan, da ne radi dobro, da ne živi dobro, da to što radi nije dobro, i govorio je Gospode, Milostiv budi meni grešnom. Dakle, bio je grešan i priznavao je da je grešan i sagledavao je samo sebe i samo svoj grijeh. Na drugoj strani, farisej nastupa onako kako često nastupamo mi sveštenici i hrišćani, ja postim srijedu i petak, ja dajem desetak, pa nije nam ni to dovoljno, pa onda kažemo hvala ti Bože što nisam kao onaj, ubica, preljubnik, kradljivac, i kada pogledamo oko sebe na taj način, pomislimo Bože, što sam ja dobar. U toj našoj spoljašnjoj dobroti može da se krije spoljašnja trulež. Može unutra da se skriva svašta što nije dobro. Prije svega osuđivanje. Osuđivanje drugoga, braćo i sestre, guši našu savjest, guši naš duhovni život. Osuđivanje i gledanje na tuđe, tuđu baštu, tuđi tanjir, tuđi život, tuđu dušu, nikada ništa ne pomaže nama, niti pomaže onome koga mi osuđujemo. Ali ne samo da ne pomaže njemu ni nama, nego nama odmaže mnogo, pustoši našu dušu. Zato je u ovome hramu, u ovoj priči koju je ispričao Gospod Hristos, došlo do nevjerovatnog obrta. Onaj koji je sve radio po zakonu a koji se nije molio kako se treba moliti, otide neopravdan a onaj drugi, koji je sve radio suprotno od onoga što bi ljudi očekivali, iskreno se molio i iskreno se kajao i iskreno sagledavao sebe i svoje unutrašnje biće, on otide opravdan. Braćo i sestre, da bismo se nečemu naučili, prvo ja pa onda svako od vas, treba da se najprije naučimo molitvi. Ako smo ljudi, ako svaki dan griješimo, ako jedni druge osuđujemo, ako jedni drugima zavidimo, ako tako neprestano sami sebi štetu činimo, kako da se onda izbavimo iz toga. Postoji jedan lijek, skoro pa savršen, lijek koji nam otkriva ova današnja priča, a to je iskrena molitva, braćo i sestre. Iskrena molitva je to da se spustimo u najdublju dubinu svoga srca, da sagledamo sami sebe i da imamo svijest o tome da On, Onaj Kome se molimo, Onaj pred kim stojimo, već sve to zna. On zna šta je u našem srcu ali On želi da i mi spoznamo, da i mi naučimo šta je dobro a šta nije dobro u nama. On ne traži, braćo i sestre, od nas da naučimo šta nije dobro kod mene, ili nekog drugog. To nije naš zadatak! To je đavolska obmana! Nije moj zadatak da ispitujem kakav je ko od vas. Moj zadatak je da se za svakoga od vas molim kao za samoga sebe. Ali naša ljudska slabost je takva. Mi čim nekoga vidimo, mi odmah kažemo, vidi ga, kakav je, nije se dobro počešljao, nije se dobro obukao, nije uspio da završi školu, nije baš uspio u poslu i milion nekih nesrećnih misli nas napada. A šta se u stvari tada zbiva?! Tada naša duša postaje pusta i prazna. A na drugoj strani kada sagledamo sami sebe, kada sagledamo svoje grijehe, kada sagledamo svoje srce, onda vidimo onoga drugoga i kažemo pa on je sigurno bolji od mene, on je sigurno dobar, on sigurno nema u sebi svo to trunje i trnje koje ja imam, i nećemo ga osuđivati, nego ćemo gledati da ispunimo Božiju zapovijest da ljubimo jedni druge, da volimo jedni druge a ne da jedni druge osuđujemo. Eto, braćo i sestre, kako nas Sveto Jevanđelje priprema za Časni post. Ne da uđemo u post pa kada nas neko pita hoćeš li nešto da pojedeš i popiješ, mi kažemo ne, postim, nego kada uđemo u post tako da kažemo sami sebi i nikome drugom, sada ću ovih sedam sedmica da sagledavam sebe, sada ću da namažem ono spoljašnje, svoje lice, uljem da ne vide ljudi da postim i kada vidim čovjeka, pošto sagledavam samoga sebe svaki dan, biti radostan što vidim lice drugoga, lice brata svoga i sestre moje, kako kaže prorok lice brata moga je kao lice Boga moga. A mi kada vidimo brata ili sestre, mi kao da vidimo neprijatelja. Eto, braćo i sestre, kako je čudesno Sveto Jevanđelje i kako nas ono potpuno neočekivano preobražava u drugome smjeru, da ne budemo kao ljudi od ovoga svijeta koji gledaju spoljašnjim očima, nego kao oni koji gledaju očima srca. Amin Bože, da tako bude.