Беседа Владике Јована изговорена у петак, 19. јануара 2024. године на празник Богојављења у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу
Бог се јави и Бог се јавља!
Данас славимо Господње крштење на Јордану. Господ, након што је рођен у Витлејему и након што је одрастао у Назарету, отишао на Јордан Јовану Претечи и Крститељу да Га крсти. А Јован Га је одговарао од тога знајући, као Његов Претеча, да он није достојан да крсти Господа Исуса Христа, Онога Кроз Кога је све што постоји створено а Господ смирено, како једино Он може да буде смирен, каже Јовану сада остави то, јер треба да се испуни свака праведност. Та праведност, драга браћо и сестре, јесте праведност свега онога што Бог нама жели. То је, како нам показује Свети јеванђелист Матеј, праведност Старога завета, праведност свега онога што Бог нама жели и на шта нас позива, то је праведност Његове воље, јер од Његове воље да будемо Његови не постоји ништа ни веће ни лепше ни значајније за нас. Господ Исус Христос као једини Који је истински послушао вољу Божију, прихвата да буде крштен на Јордану, иако је крштење заправо за нас грешнике а не за Њега Праведника. Он нам кроз крштење дарује очишћење од греха и могућност да се ослободимо старог човека и да се обучемо у новог човека и да певамо са нашом сестром која се данас крстила ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте. Ми, обучени у Христа, како каже апостол Матеј на крају свога Јеванђеља, дужни смо да дарујемо као Црква, крштење које је нама од Господа даровано свим другим људима који отворе своје срце за Христа Господа, и не само да их крстима него да их научимо да држе све што је Господ заповедио. А углавном је оно што нам је Господ заповедио и чему нас учи садржано у Матејевом Јеванђељу од пете до седме главе, од блаженстава Беседа не гори до поука у којим исправља окорелост срца старозаветног човека и показује шта то заправо значи бити човек, шта значи покајати се и окренути се ка новом животу без којег суштински нема живота. Тај дар новог живота у Христу је дар који нам се дарује одозго са неба и када год аутентично и искрено волимо и вршимо вољу Божију, и вршимо Божије заповести, онда то не вршимо ми него Христос Који је у нама, јер смо ми сами по себи и сам од себе апсолутно и потпуно неспособни да вршимо Божију вољу и Божије заповести и Господ је Тај у Кога смо се обукли, Који за нас врши заповести и бољу Божију али не без наше боље и наше сагласности. То што ми прихватамо вољу Божију и вршимо Његове заповести заправо указује само на неизмерну Божанску љубав и на то да Он нама оставља могућност и простор да Бога прихватимо и да Га прихватимо када год хоћемо да вршимо Његову вољу, ми смо добородошли и можемо, али нас Он на то не тера и не приморава и вршење воље Божије подразумева прихватање воље Божије у свим нашим животним ситуацијама, мукама и тегобама као они који знају да је Христос за нас већ прошао кроз сва страдања, мука и тегобе и да је ради нас и са нама васкрсао из мртвих и да ми који стојимо данас на овоме светоме месту нисмо више само и искључиво само они који умиру него они који са својим Господом васкрсавају из мртвих и као плод тог нашег васкрсења из мртвих треба да буду и да се пројаве у нашим животима са људима са којим живимо, дела, не наша дела него дела Христова, Коме нека је слава у векове векова, амин.
