Beseda Vladike Jovana izgovorena u petak, 19. januara 2024. godine na praznik Bogojavljenja u Sabornom hramu Svetoga Save u Diseldorfu
Bog se javi i Bog se javlja!
Danas slavimo Gospodnje krštenje na Jordanu. Gospod, nakon što je rođen u Vitlejemu i nakon što je odrastao u Nazaretu, otišao na Jordan Jovanu Preteči i Krstitelju da Ga krsti. A Jovan Ga je odgovarao od toga znajući, kao Njegov Preteča, da on nije dostojan da krsti Gospoda Isusa Hrista, Onoga Kroz Koga je sve što postoji stvoreno a Gospod smireno, kako jedino On može da bude smiren, kaže Jovanu sada ostavi to, jer treba da se ispuni svaka pravednost. Ta pravednost, draga braćo i sestre, jeste pravednost svega onoga što Bog nama želi. To je, kako nam pokazuje Sveti jevanđelist Matej, pravednost Staroga zaveta, pravednost svega onoga što Bog nama želi i na šta nas poziva, to je pravednost Njegove volje, jer od Njegove volje da budemo Njegovi ne postoji ništa ni veće ni lepše ni značajnije za nas. Gospod Isus Hristos kao jedini Koji je istinski poslušao volju Božiju, prihvata da bude kršten na Jordanu, iako je krštenje zapravo za nas grešnike a ne za Njega Pravednika. On nam kroz krštenje daruje očišćenje od greha i mogućnost da se oslobodimo starog čoveka i da se obučemo u novog čoveka i da pevamo sa našom sestrom koja se danas krstila vi koji se u Hrista krstiste u Hrista se obukoste. Mi, obučeni u Hrista, kako kaže apostol Matej na kraju svoga Jevanđelja, dužni smo da darujemo kao Crkva, krštenje koje je nama od Gospoda darovano svim drugim ljudima koji otvore svoje srce za Hrista Gospoda, i ne samo da ih krstima nego da ih naučimo da drže sve što je Gospod zapovedio. A uglavnom je ono što nam je Gospod zapovedio i čemu nas uči sadržano u Matejevom Jevanđelju od pete do sedme glave, od blaženstava Beseda ne gori do pouka u kojim ispravlja okorelost srca starozavetnog čoveka i pokazuje šta to zapravo znači biti čovek, šta znači pokajati se i okrenuti se ka novom životu bez kojeg suštinski nema života. Taj dar novog života u Hristu je dar koji nam se daruje odozgo sa neba i kada god autentično i iskreno volimo i vršimo volju Božiju, i vršimo Božije zapovesti, onda to ne vršimo mi nego Hristos Koji je u nama, jer smo mi sami po sebi i sam od sebe apsolutno i potpuno nesposobni da vršimo Božiju volju i Božije zapovesti i Gospod je Taj u Koga smo se obukli, Koji za nas vrši zapovesti i bolju Božiju ali ne bez naše bolje i naše saglasnosti. To što mi prihvatamo volju Božiju i vršimo Njegove zapovesti zapravo ukazuje samo na neizmernu Božansku ljubav i na to da On nama ostavlja mogućnost i prostor da Boga prihvatimo i da Ga prihvatimo kada god hoćemo da vršimo Njegovu volju, mi smo doborodošli i možemo, ali nas On na to ne tera i ne primorava i vršenje volje Božije podrazumeva prihvatanje volje Božije u svim našim životnim situacijama, mukama i tegobama kao oni koji znaju da je Hristos za nas već prošao kroz sva stradanja, muka i tegobe i da je radi nas i sa nama vaskrsao iz mrtvih i da mi koji stojimo danas na ovome svetome mestu nismo više samo i isključivo samo oni koji umiru nego oni koji sa svojim Gospodom vaskrsavaju iz mrtvih i kao plod tog našeg vaskrsenja iz mrtvih treba da budu i da se projave u našim životima sa ljudima sa kojim živimo, dela, ne naša dela nego dela Hristova, Kome neka je slava u vekove vekova, amin.
