У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, наше Симбол вере се завршава речима чекам васкрсење из мртвих и живот будућег века. Та вера је основна вера хришћанства, вера која је сабрала на окуп прву Цркву Христових следбеника. То је вера која је препознала у Христовом васкрсењу истину живота свих људи и целе творевине. То је такође вера која је кадра да се Христовим васкрсењем бори и носи са недаћама овога света а све оно што је у овом свету тако тешко, страшно и потресно јесте заправо део тог болног искуства палог човека, искуства живота који заправо није прави и истински живот, него је то живот у коме се боримо да преживимо и у коме се боримо да задржимо колико толико смисао живота. Ми хришћани задржавамо тај смисао живота не само да би у овом животу животарили него да бисмо се повезали са Христом на најсуштинскији и најпотпунији начин, јер наш Господ Исус Христос јесте наше васкрсење. Чули смо у данашњем Јеванђељу како се Господ сажалио на жену удовицу која је заједно са осталим сродницима и пријатељима кренула изван града Наина да сахрани свога сина јединца. Страшно је било у оно доба и у сваког доба је било страшно када било ко изгуби било кога од ближњих а нарочито када родитељ изгуби своје дете. Када мајка изгуби своје дете то је вероватно најстрашније, још када је у питању једино дете и када је жена удовица онда не можемо ни да замислимо ту страхоту, могу да је донекле замисле само они који су то искуствовали. Господ у тој ситуацији у којој многи, како онда тако и данас, могу да претпоставе и да закључе да се ту ради о Божијој казни, о Божијем проклетству, о страшном греху који је та жена починила и који као одговорност носи на својим плећима, Господ, дакле, све те претпоставке укида и пројављује своју милост и љубав на невероватан начин, који је истовремено изузетно једноставан, ухвати се за носила, на којима су носили покојника и позове младића да устане. Христос у томе тренутку васкрсава младића из мртвих. Та носила на којима су носили тога младића могу да се упореде са носилима као стихијама овога света и овога живота на којима смо сви ми ношени, које нас вуку и бацају на различите стране. Као што се Господ ухватио оних носила тако се хвата свих носила на којима смо сви ми ношени и позива нас да устанемо и да васкрснемо из мртвих и да се отрезнимо од свега онога што представља живот и стихије и правила и нагоне овога света. Он нас позива окусимо и искуствујемо васкрсење из мртвих и да се као они који су већ васкрсли из мртвих, који се не боје смрти, молимо за све људе који страдају од било какве муке и патње на овом свету а нарочито за оне који су запоседнути, из било кога разлога, мржњом, зато што нема горег страдања и горе патње од мржње. Мржња је гора и од саме смрти, јер као што видимо Господ Исус Христос ће нас, као што верујемо, васкрснути из мртвих. Али ми смо позвани да у нашим животима правимо места својом љубављу, односно Божанском љубављу којом прихватамо обећање о васкрсењу. У противном, ако наша срца и срца било кога човека буду обузета мржњом, ми нећемо дати простора Христу да нас васкрсне, не само да нас васкрсне у смислу да поново устанемо, да живимо, да се крећемо, да комуницирамо, него да васкрснемо на начин који ће представљати наше преображење и који ће представљати пуноћу нашега живота у Христу онакву пуноћу и онакав живот за какав смо створени и у какав смо призвани. Нека би Господ дао, драга браћо и сестре, да ми сви овде данас сабрани отворимо своја срца и васкрснемо из мртвих и поверујемо у Христово васкрсење и да Христово васкрсење у свим тренуцима нашег живота буде основна водиља за све наше поступке, за све наше одлуке, за све наше односе према самима себи, према другим људима, према свету у коме живимо а самим тим и према Богу, амин.