U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, naše Simbol vere se završava rečima čekam vaskrsenje iz mrtvih i život budućeg veka. Ta vera je osnovna vera hrišćanstva, vera koja je sabrala na okup prvu Crkvu Hristovih sledbenika. To je vera koja je prepoznala u Hristovom vaskrsenju istinu života svih ljudi i cele tvorevine. To je takođe vera koja je kadra da se Hristovim vaskrsenjem bori i nosi sa nedaćama ovoga sveta a sve ono što je u ovom svetu tako teško, strašno i potresno jeste zapravo deo tog bolnog iskustva palog čoveka, iskustva života koji zapravo nije pravi i istinski život, nego je to život u kome se borimo da preživimo i u kome se borimo da zadržimo koliko toliko smisao života. Mi hrišćani zadržavamo taj smisao života ne samo da bi u ovom životu životarili nego da bismo se povezali sa Hristom na najsuštinskiji i najpotpuniji način, jer naš Gospod Isus Hristos jeste naše vaskrsenje. Čuli smo u današnjem Jevanđelju kako se Gospod sažalio na ženu udovicu koja je zajedno sa ostalim srodnicima i prijateljima krenula izvan grada Naina da sahrani svoga sina jedinca. Strašno je bilo u ono doba i u svakog doba je bilo strašno kada bilo ko izgubi bilo koga od bližnjih a naročito kada roditelj izgubi svoje dete. Kada majka izgubi svoje dete to je verovatno najstrašnije, još kada je u pitanju jedino dete i kada je žena udovica onda ne možemo ni da zamislimo tu strahotu, mogu da je donekle zamisle samo oni koji su to iskustvovali. Gospod u toj situaciji u kojoj mnogi, kako onda tako i danas, mogu da pretpostave i da zaključe da se tu radi o Božijoj kazni, o Božijem prokletstvu, o strašnom grehu koji je ta žena počinila i koji kao odgovornost nosi na svojim plećima, Gospod, dakle, sve te pretpostavke ukida i projavljuje svoju milost i ljubav na neverovatan način, koji je istovremeno izuzetno jednostavan, uhvati se za nosila, na kojima su nosili pokojnika i pozove mladića da ustane. Hristos u tome trenutku vaskrsava mladića iz mrtvih. Ta nosila na kojima su nosili toga mladića mogu da se uporede sa nosilima kao stihijama ovoga sveta i ovoga života na kojima smo svi mi nošeni, koje nas vuku i bacaju na različite strane. Kao što se Gospod uhvatio onih nosila tako se hvata svih nosila na kojima smo svi mi nošeni i poziva nas da ustanemo i da vaskrsnemo iz mrtvih i da se otreznimo od svega onoga što predstavlja život i stihije i pravila i nagone ovoga sveta. On nas poziva okusimo i iskustvujemo vaskrsenje iz mrtvih i da se kao oni koji su već vaskrsli iz mrtvih, koji se ne boje smrti, molimo za sve ljude koji stradaju od bilo kakve muke i patnje na ovom svetu a naročito za one koji su zaposednuti, iz bilo koga razloga, mržnjom, zato što nema goreg stradanja i gore patnje od mržnje. Mržnja je gora i od same smrti, jer kao što vidimo Gospod Isus Hristos će nas, kao što verujemo, vaskrsnuti iz mrtvih. Ali mi smo pozvani da u našim životima pravimo mesta svojom ljubavlju, odnosno Božanskom ljubavlju kojom prihvatamo obećanje o vaskrsenju. U protivnom, ako naša srca i srca bilo koga čoveka budu obuzeta mržnjom, mi nećemo dati prostora Hristu da nas vaskrsne, ne samo da nas vaskrsne u smislu da ponovo ustanemo, da živimo, da se krećemo, da komuniciramo, nego da vaskrsnemo na način koji će predstavljati naše preobraženje i koji će predstavljati punoću našega života u Hristu onakvu punoću i onakav život za kakav smo stvoreni i u kakav smo prizvani. Neka bi Gospod dao, draga braćo i sestre, da mi svi ovde danas sabrani otvorimo svoja srca i vaskrsnemo iz mrtvih i poverujemo u Hristovo vaskrsenje i da Hristovo vaskrsenje u svim trenucima našeg života bude osnovna vodilja za sve naše postupke, za sve naše odluke, za sve naše odnose prema samima sebi, prema drugim ljudima, prema svetu u kome živimo a samim tim i prema Bogu, amin.