Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop humski g. Jovan, održao je besedu na Sveto Jevanđelje po Luki, 3. marta 2024. godine u Sabornom hramu Svetoga Save u Diseldorfu.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, u ovom nadolazećem periodu Velikog i Časnoga posta, mi se pripremamo, Crkva nas priprema, ljubav i milost Božija nas priprema na pokajanje. Bog nas poziva da omekšamo naša srca i da shvatimo i prihvatimo neizmernu ljubav Božiju, da shvatimo i prihvatimo istinu Bogom otkrivenu, da ono što Bog od nas želi, na šta nas poziva, način na koji želi da nas vrati u naše istinsko ljudsko dostojanstvo jeste ljubav. To nisu sama po sebi velika dela kojima možemo da se hvalimo, to nije post, to nisu mnogobrojne izgovorene molitve nasamo ili pred drugima, to nije ništa ono što spolja može da izgleda veliko, važno i pravedno. Zato mi protekle sedmice nismo postili sredu i petak, nismo postoli zato što smo zajedno sa Crkvom poučeni i prihvatamo da nemamo razloga, čak i kada postimo cele godine i kada postimo sve postove, da se time hvalimo kao što je to bio slučaj sa farisejem o kome smo čuli Jevanđelje prošle nedelje. Dakle, Bog nas poziva na pokajanje, na ljubav a ne na našu pravednost, jer iz tog osećanja pravednosti često, da ne kažemo uvek, proizilazi neka vrsta nadmenosti. Danas nas Bog podučava kroz ovu, za sva vremena, za sve ljude, za sva mesta univerzalnu priču o bludnom ili izgubljenom sinu. Čuli ste da se u priči radi o ocu i dva sina. Otac iz ove priče je naš Otac Nebeski, Bog, Koji nas je stvorio, Koji nam je dao sve odnose, sve darove, sve talente, svu ljubav, vazduh koji dišemo i mogućnost da steknemo Njegovom blagodaću sva vrlinska i velika iskustva. Mi to, nažalost, ne činimo. Nego, u različitim trenucima našega života, ono što nam je Bog dao kao dar, ono što nam On očinski saopštava i daruje kao ljubav, mi odjednom odlučimo da spakujemo, da se zatvorimo u sebe, da taj deo našega imanja, koji nikada nije bio naš niti može biti naš, prisvojimo sebi. Običaj je bio da se imanje ne deli za života očevog. A mlađi sin je, kao što mi to činimo, svoga oca smatrao i proglasio na neki način mrtvim, jer je tražio od njega deo imanja. A otac, kao naš Nebeski Otac, strpljivo i prepun ljubavi, sinu zapravo daje sve to što sin misli da je njegovo, a u stvari nije i sin odlazi u daleku zemlju. I mi, draga braćo i sestre, odlazimo u predaleku zemlju. Ta predaleka zemlja često nije fizički daleka ali je zemlja koja je najdalja od svih zemalja, jer predstavlja mesto u našem srcu, u kome smo se udaljili i u kome prebivamo daleko od našeg Nebeskog Oca. I On čeka na sve ljude bez razlike, na svakoga ko je rođen na zemlji da Mu se vrati. Čeka strpljivo. A kada nas vidi, bez obzira na svu našu zabludelost, On se neizmerno obraduje. Opet nas oblači u najsvečanije haljine i stavlja nam prsten na ruku i obuva nam novu obuću, na taj način vraćajući nam sinovsko dostojanstvo. To nam je dostajanstvo Bog vratio kroz Svoga Jedinorodnoga Sina i očekuje od nas, da naša srca, srca naš kojima je sve, baš sve oprošteno, i iznova nam se sve oprašta, da naša srca budu meka i otvorena, da budu ispunjena pokajanjem i otvorena za ljubav prema svim ljudima. Onda dolazi drugi deo priče u kome mi često ne postupamo kako bi trebalo, mi koji često mislio samim tim što smo redovni u crkvi i što postimo i što se molimo, mislimo da ono što je naš Nebeski Otac darovao svima ljudima da pripada zapravo samo nama ili da među nama ima onih kojima to što nam je Bog darovao pripada više nego nekima drugima, odnosno mislimo da postoje oni koji su pravedni i nepravedni a da pravedni nešto zalužuju i imaju prednost u odnosu na nepravedne a to zapravo, kako iz priče vidimo, nije tako, jer Bog ne vidi svet i nas na taj način, jer kada bi nas video na taj način, nas ni u kome slučaju ne bi bilo, niti bi bilo ovoga sveta, niti bi bili stvoreni, niti bi nam bio darovan život, niti bi nam bilo darovano pokajanje i spasenje, niti bilo šta što nam je darovano, a opet nam se desi da spasenju, radosti, životu i obnovljenju i pokajanju drugog čoveka ne obradujemo nego da se u nama pojavi neka zavist i često možemo čuti, da se nekome ne ide u crkvu kada vidi ko sve ide u crkvu ili da je neko oduvek išao u crkvu pa mu se više ne ide kada vidi ko sve ide. To je samo jedan od primera u kome se vidi kako se naše srce često steže i od onoga srca kojim treba da struji krv Vaskrslog Hrista i blagodat Duha Svetoga, naše srce postaje srce od kamena. To se desilo starijem bratu, koji je sve vreme bio sa ocem, ispunjavao je kako on kaže sve zapovesti i sve, kako mu otac lepo kaže, što je bilo očevo bilo je i njegovo ali on je bio zatvorenog i kamenog srca, bio je sitničar. Sve vreme je imao sve što je očevo na raspolaganju ali on se žali kako mu kako mu otac nikada nije dao niti jedno jare. Takva je često naša i takva je često ljudska pravdoljubivost, sitničava i čangrizava i nesposobna da se otvori za ljubav i za praštanje. On više, kao što to često i biva, ne naziva svoga brata, kome je trebalo da se obraduje, nego kaže ocu taj tvoj sin. A otac ponovo i iznova kaže mu sinko, i opominje ga da to nije samo njegov sin, nego kaže ovaj tvoj brat, beše izgubljen i nađe se, beše mrtva i ožive. Draga braćo i sestre, svi mi koji smo ovde sabrani i koji nismo sabrani imamo potencijal da vaskrsnemo iz mrtvih. To vaskrsenje zavisi od otvorenosti našeg srca i Bog stoji pored svakoga od nas u sve dane našega života i čeka da se pokajemo bez ikakvih komplikacija, filosofija i izmišljanja upravo kao što je to učinio mlađi sin. Kada dođemo sebi, kada shvatimo gde se nalazimo, jednostavno da uzmemo ono ništa što nam je ostalo od života i da krenemo ka ocu i da mu kažemo da smo mi sagrešili Njemu, Nebeskome Ocu, i da nismo dostojni da se nazovemo Njegovim sinovima ali tada se, svaki put kada se to dogodi, događa čudo da se otvore nebesa i da nas Bog ponovo oblači u haljine dostojanstva onih koji su vaskrsli iz mrtvih u kojima više ne vladaju smrt i greh. Neka bi Gospod dao da odlazeći danas sa ovoga svetoga mesta, prizivamo Božije ime na sve ono što nam je darovano, na sve ljude, na celokupnu tvorevinu i da uvek ostanemo sveni da sve što imamo u životu, koliko god nas se činilo da smo zaslužni za to, da nam je sve to dar od Boga. I da budemo uvek, draga braćo i sestre, ljubavlju otvoreni za druge ljude i za ceo svet, da praštamo svesni činjenice, da je Nebeski Otac naš, oprostio nama sve naše grehe. I ako to ne budemo iskustvovali i ako se to ne dogodi u našim srcima, onda su uzalud i svi postovi i sve molitve. Ako nam je srce i dalje tvrdo i čvrsto, te ne znamo kako da počnemo, onda treba da se zajednički molimo Bogu da nam da milost i blagodat pokajanja u ovim nastupajućim danima, amin.
