Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован одржао је беседу у недељу месопусну 10. марта 2024. године у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, ми се налазимо у претпоследњој седмици пред Велики и Часни пост. Читали смо претходних недеља Јеванђеље о царинику и фарисеју, о томе како пост није фарисеја ставио пред Господа а покајање јесте цариника. А прошле недеље читали смо Јеванђеље о блудном сину, о сину који је занемарио оца, као да није жив, узео део имања, отишао у далеку земљу и све то потрошио као што ми трошимо благодат и Божанске дарове који су нам дани, али се онда одједном повратио и десило се васкрсење његовог живота. Отац Небески Који нас милује и љуби све као блудне синове, све нас прима и поново нам даје наше првобитно достојанство, због којег и за које смо и створени. Дакле, имамо две недеље изузетно наглашене смирењем, покајањем, праштањем односно позив на поверење у Бога Који свим људима који се кају прашта све без изузетка. Ове недеље читамо Јеванђеље о Страшном суду. Причу коју чини је Господ изговорио као своју последњу поруку пред одлазак на страдање, причу која је страшна и упечатљива, која говори о томе да ће на крају времена и на крају историје, када Господ поново дође са свим својим анђелима, у свој Својој слави, када седне на свој престо судити свим народима и људима, након што све васкрсне и подигне из мртвих. Слика је са једне стране, изузетно једноставна а са друге стране, страшно потресна. Говори се о томе да ће Господ поделити све народе на леву и на десну страну као што пастир дели и разлучује овце од јарчића. Овде се каже јаради али је заправо грчка реч која је овде употребљена означава јарчиће. Није са сасвим сигурно зашто је та реч употребљена али може се претпоставити, да је то из разлога што се у грчком преводу Старога завета – Септуагинти, коју су користили апостоли и рана црква, често спомиње та реч за оне примерке стада који су били намењени или за жртвовање или да буду заклани за исхрану. Али то није толико важно на овоме месту. Него је важно да су они који су на левој страни – јарчићи, предани у огањ вечни, који није међутим намењен њима, него је намењен ђаволу и његовим анђелима. А они који су били на десној страни ушли су у живот вечни. Четири пута се набрајају разлози, за сваку групу по два пута, односно Господ прво каже шта су Му једни учинили а шта Му други нису учинили. Онда се чуде и једни и други и питају се када су они ту Господу послужили, односно када Му нису послужили. Господ на овоме месту каже да се Он идентификује са свима онима који су гладни, који су жедни, који су у тамницама, који су у болницама, који су прогнани, који су сиромаси, који су избеглице, који су странци. Можемо продужити ову листу оних са којима се Господ идентификује. У чему се огледа позитивно становиште оних који су стајали Господу са десне стране? По томе што они заправо својом простодушношћу, добротом свога срца и својом љубављу према другим људима, у ствари нису били свесни, нису памтили, нису то сматрали за нешто велико и нису, у томе тренутку, разумевали, да заправо онда када сва та добра дела чине, они та добра дела чине самоме Господу Исусу Христу. Такође, они који Господу Који се идентификује са свима маргинализованима нису помогли, а можда би Му и помогли, да су знали да се Он идентификује и пројављује кроз све те незнатне људе. Можда би, да су имали прилику да заиграју на сигурну карту, одабрали да то учине али они су оне који су незнатни, који су небитни, који су презрени, одбацили, погазили, презрели и на тај начин су презрели самога Господа. И сада када се приближава Велики и Часни пост и када се спремамо да почнемо да постимо, ми не би требало никако да пренебрегнемо оно на шта нас рани Оци Цркве упозоравају и позивају а то је да пост не треба да буде одвојен и не може да буде одвојив од љубави према ближњем, односно према другом човеку, јер наш ближњи је сваки човек кога је Господ ставио на наш пут у нашем животу, сваки човек кога сусрећемо је послан на наш животни пут из једног или другог разлога као наш благослов и ми треба свакога тако и да прихватимо. Дакле, љубав на коју смо позвани не треба да буде сентиментална љубав, љубав која се тиче осећања, која се тиче емоционалне усхићености у вези са неким, него треба да буде конкретна љубав, конкретних дела према човеку који поред нас стоји. Да ли је то лако? Свакако да није, јер да је лако овај свет би био рај а не би био поприште социјалних и свих других неправди, угњетавања јачих над слабијима, богатих над сиромашнима, не би био место где се ратује за комаде територије, као да су територије нечије а као да се цела планета земља и све што је у њој и шире од ње није оно што је Бог створио и дао Својој деци и дао онима који су кротки, како се каже у блаженствима да ће кротки наследити земљу. Дакле, да је то једноставно не би било све у свету тако страшно као што јесте, али са друге стране то је изузетно једноставно и изводљиво, једино што је потребно јесте да ми наш ум, наше срце и нашу душу у потпуности и без изузетка предамо и дамо Богу. Да више ми не мислимо нашим умом који је телесне природе него да мислимо Духом Светим који нам је дати на крштењу и којим смо позвани да актуелизујемо, не са времена на време, не када почиње пост, не када су велики празници, не када нам је тешко и када имамо било какав проблем, него смо позвани да Духом Светим живимо у сваком тренутку нашега живота, без икаквог изузетка. Нека би Господ дао, као Добри Судија, да нам свима почетак овога поста, пост и припрема за пост буду на отрежњење, на покајање и на један нови и другачији живот у Христу Господу. Нека би Господ дао да наше покајање роди истинским плодовима, да оно не буде само покајање на уснама или на уму, како би били удостојени да кроз добра дела учинимо разна добра Самоме Господу Христу и да станемо са Његове десне стране о Његовом Другом и страшном доласку, амин.