Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop humski g. Jovan održao je besedu na Sveto Jevanđelje u nedelju 25. februara 2024. godina u hramu Svetoga Simeona Mirotočivog u Alteni:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Jevanđelje o našem spasenju, draga braćo i sestre, počinje rečima pokajte se, jer se približilo carstvo nebesko. Mi se nalazimo danas na ovome mestu zato što se približilo carstvo nebesko i zato što želimo da priđemo Gospodu Isusu Hristu Sinu Božijem i da pažljivo čujemo, pre svega, šta On ima da nam kaže, šta se to dešava u našim životima što bi trebalo da ispravimo i na koji način. On nas poziva, pre svega i bez izuzetka na pokajanje. Ovo je jedna od pripremnih nedelja za Veliki post. Čuli ste u današnjem Jevanđelju kako je Gospod ispričao jednu priču. Jevanđelist Luka je dodao ovom današnjem čitanju još nekoliko reči a i nekim koji bijahu uvereni za sebe da su pravedni, i ostale nipodaštavahu, kaza priču ovu. I onda Gospod govori ovu priču o fariseju i o cariniku. Zapravo ovo priča o fariseju i cariniku jeste priča o svakome od nas. Priča govori o tome kako svako od nas ima razloga da sa strahom Božijim i bez hrabrosti da pogleda na nebo, gledajući u zemlju, udara sam sebe u prsa, i moli Boga da mu oprosti sve voljne i nevoljne, znane i neznane grehove, sve ono čega smo svesni i sve ono čega nismo svesni. Zapravo, često nam se u životu događa da budemo na jedan ili drugi način slični fariseju koji je ušao u hram Božiji i zapravo se nije molio Bogu, niti je Bogu bio zahvalan na tome što mu je dao život i što ga drži u životu i što mu prašta sve njegove grehove, sve njegove nedostatke i sve njegove nesposobnosti, nego je zapravo, umesto da se moli a pre svega da se kaje u hramu Božijem, počeo da govori o samom sebi i da se samopromoviše i da kaže Bože, hvala Ti, što nisam kao ostali ljudi, grabljivci, nepravedenici, preljubnici ili, i onda se osvrnuo i rekao, kao ovaj carinik, koji se u isto vreme molio u hramu. Farisej kaže postim dvaput u sedmici a u Starom zavetu je bilo propisano da se posti jednom godišnje, dajem desetak od svega što steknem, iako je bilo propisano da se daje desetak od prihoda od zemlje. Carinik jeste činio to što je govorio da je činio ali je mislio istovremeno da to što on čini je nešto veliko, da je nešto radi čega treba da bude ponosan, radi čega ima pravo da bude ponosan, odnosno, on se preuzvisio s obzirom na to što je činio, sebe je smatrao pripadnikom duhovne i verske elite. Zapravo se pad svih nas i sastoji u tome što često mislimo čak i kada se radi o dobrim delima i o vrelinama i o bilo čemu drugome, da je to nešto naše delo, nešto što nama pripada, nešto radi čega mi treba da budemo ponosni kao oni koji čine ta dela do sebe ali zapravo i onda kada činimo neka dobra dela ne činimo ih mi sami od sebe i sobom nego ih činimo blagodaću Duha Svetoga i Božanskim darom koji nam je dati, jer data nam je ova zemlja na kojoj živimo, dat nam je život, dati su nam talenti, dati smo jedni drugima sa mogućnošću da iskažemo prema drugima ljubav. Zapravo, kada imamo mogućnost da učinimo prema nekom neko dobro delo, to je za nas blagoslov i blagodat i to je dar nama u mnogo većoj meri a to je suštinski dar koji je nama dat a ne dar koji mi dajemo. To je ono čemu Bog hoće da nas nauči, da nas prizove poznanju istine i kada shvatimo da nam je sve darovano i kada smo darovani jedni drugima, onda smo, draga braćo i sestre, svesni da smo pozvani jedni druge da čuvamo, da se jedi za druge molimo. Kada smo svesni da sve ono što činimo u životu, a što može da izgleda kao dobro, da je to nama dato kao dar od Boga, onda ćemo se moliti od sveg srca i za druge ljude, da i oni dobiju takve i slične darove. Onda nećemo biti zavidni drugim ljudima na njihovim uspesima o čemu god se radilo, nego ćemo se radovati uspehu drugih ljudi znajući da je to dar Božiji, ne samo njima nego i nama i celome svetu. I kada sagledamo svu tu stvarnost i realnost našeg postojanja, mi ne možemo a da se u dubini svoga srca ne pokajemo, da ne zaplačemo i ne kažemo Bože, pomiluj me grešnog, jer smo svesni da često i ono što se činilo dobrim, činili smo iz pogrešnih motiva ili smo to neko dobro koristili da bismo sami sebe promovisali, što je u svakom slučaju promašaj našeg cilja a cilj je jedinstvo u blagodati Duha Svetoga sa potpunim smirenjem bez koga nema zajednice Duha Svetoga Koji nam daje i ljubav i mogućnost veze jednih sa drugima. Na kraju, draga braćo i sestre, ne možemo, kada sve to sagledamo a da od srca ne oprostimo jedni drugima sve što bilo ko ima protiv koga, svesni da Otac naš nebeski nama prašta sve naše grehe i da nas je danas sabrao na ovome svetom mestu, ne kao strance, ne kao najamnike, ne kao tuđine, nego nas je sabrao kao svoju sopstvenu decu, za isti onaj sto za koji je Hristos pozvao svoje učenike i apostole pred svoje stradanje, za sto ljubavi i blagodati Božije koja prevazilazi naše mogućnosti da je shvatimo ali i prevazilazi, iako ovu službu zovemo Evharistijom, sve naše mogućnosti i sposobnosti da Bogu zablagodarimo na onome što nam On daje, jer nikakve naše snage, niti reči ili dela, niti bilo šta što činimo, nikada neće biti dovoljne da Bogu zablagodarimo na onome što nam On, danas na ovome mestu i uvek kada se saberemo na liturgiji, daje, a to je buduće carstvo Božije kroz Svoga Jedinorodnoga Sina Koji je vaskrsao iz mrtvih, Koji nas hrani Svojim Telom i Svojom Krvlju kroz Svete tajne Evharistije i na taj način nam omogućuje da Njegovim očima, očima vaskrslog Hrista vidimo ovaj svet, koji inače u zlu leži, kao svet vaskrsnutih iz mrtvih i preobraženih ljudi koji žive oslobođeni od straha od greha i smrti i slobodni za ljubav, dakle preobraženi za novi život i novim životom. Zato danas kada slavimo trideset godina postojanja ove Parohije zahvaljujemo se vašem svešteniku i vašim sveštenicima, moleći se za pokoj duše blažene uspomene oca Dragana, koji je bio ovde prvi paroh, i za zdravlje i mnogoljestvije oca Neđe koji je bio drugi paroh zajedno sa njegovom porodicom, i za zdravlje našeg dragog oca Miće i svih vas. Čestitam vam na ovome divnom jubileju koji nije jubilej koji traje samo trideset godina, jer trideset godina predstavlja početak našeg postojanja u ovoj Parohiji, nego je ovo i jubilej večnosti, jer svi mi koji smo u crkvi i koji živimo crkvom nismo više pripadnici prolaznih događaja, nego smo članovi budućeg carstva Božijeg, koje je već počelo sada i ovde i dolazi i tek će doći i ostvariće se kao carstvo Božanske blagodati. Neka bi Gospod, molitvama Svetoga Simeona Mirotočivog, kome je ovaj hram posvećen, molitvama Svetoga Save i Svih svetih, dao da se sabiramo na ovom i drugim svetim mestima, blagodareći Bogu smirenog srca, kajući se, moleći Boga za oproštaj ali i neizostavno pričešćujući se Svetim i Životvornim Tajnama Božanske blagodati, jer sami od sebe ne možemo ništa čak i kada činimo dobra dela, to ne znači ništa ali znači mnogo i znači sve onda kada se kajemo, kada jedni drugima praštamo i kada se zajedno pričešćujemo iz jedne čaše Tela i Krvi Gospodnje. To je događaj koji prevazilazi mogućnost našeg razumevanja, to je tajna nad tajnama koja će nas osloboditi i učiniti nas večnim građanima budućeg carstva Božijeg. Amin.
