Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, у недељу, 26. новембра 2023. године.
Беседа Владике Јована:
Драга браћо и сестре, најважније питање у нашем животу јесте како да сачувамо наш живот. И ако га имамо, како да га учинимо што квалитетнијим и што садржајнијим. Можемо рећи да су сва настојања у животу окренута у томе смеру, да наш живот буде што дуговечнији и што квалитетнији. И код нас, који смо верујући, ми не желимо да наш живот буде само дуговечан него да буде и вечан. Зато смо се и сабрали на овоме светоме месту и сабирамо се у цркви да исповедамо и да се надамо да ће нам Господ даровати живот вечни. У Христово време, неки учитељ закона је притупио Исусу и кушајући га упитао шта да учиним да би имао живот вечни. Учитељ закона као и остала тројица коју Христос помиње у овој причи су представљали верску елиту онога времена. Могли бисмо рећи да су представљали свештенство у јеврејском народу. Христос се појавио као Месија Који није од овога света и Који доноси једну истину која је другачија од било какве истине које је људима било позната, па и од оне које је било откривена Јеврејима у Старом завету. Односно, Христос је ту старозаветну истину додатно протумачио и Самим Собом открио њене истине. Овај учитељ закона пита Христа шта да учиним да би задобио живот вечни, не би ли некако нашао разлога да Христа оптужи за неверовање. Христос га онда упућује на Стари завет који је важио као верски закон и верско мерило за све Јевреје, и каже му шта је написано у закону, како читаш. А он онда одговара да је у закону написано да су Јевреји и сви људи дужни да љубе Бога свим својим биће и свога ближњег као самога себе. Онда законик желећи да оправда себе он поставља Христу питање а ко је мој ближњи. Дакле, ако је љубав према ближњем заповест која је једнако важна као и љубав према Богу онда се поставља питање а ко је наш ближњи. И у оно време и у данашње време ово питање ко је наш ближњи није једноставно, јер смо ми склони да као ближњег посматрамо некога ко је члан наше породице, ко је члан круга наших блиских пријатеља, ко је члан нашега народа, неко ко говори наш језик и неко, како нам се чини, у кога можемо да се поуздамо, односно од кога можемо нечему у животу да се надамо. Господ Исус Христос ово питање учитеља закона ко је мој ближњи окреће и показује једну сасвим нову перспективу за нас хришћане и за људе уопште, а то је да за нас и наше достојанство у Христу није толико важно ко је нама ближњи, колико је важно коме смо ми ближњи. Господ изговара ову причу о милостивом Самарјанину. Ову причу из перспективе ондашњег и садашњег човека чини још парадоксалнијом зато што су се Самарјани и Јевреји сматрали великим непријатељима. Јевреји су Самарјане сматрали нечистима и чак нису хтели ни да пролазе кроз крајеве где су живели Самарајни да се не би онечистили и да не би на било који начин ступили са њима у контакт. А Господ говори о томе како је један човек идући из Јерусалима у Јерихон (када би се ишло данашњим путем, то је раздаљина од неких тридесет и шест километара), запао међу разбојнике и они су га страшно повредили и израњаваног оставили усред пустиње, где нема никаквог насеља, нити има било какве могућности да му неко непосредно помогне. Тим путем су силазили и свештеник и левит и нису му помогли, него штавише нису му ни пришли да виде у каквом је стању него су прешли на другу страну пута. Дакле, не само да му нису помогли него су га и презрели иако су они представници свештенства који би требало да по заповести Божијој коју су веома добро знали да први притекну у помоћ. Неки Самарјанин, каже Господ, који је прошао туда сажалио се на овога несрећника кога су разбојници исповређивали, дакле тај Самарјанин из народа кога су Јевреји презирали, такав и тај човек је имао милости и љубави према човеку који је запао међу разбојнике и он му је помогао и превио његове ране вином и уљем. Затим га посадио на своје кљусе и одвео у гостионицу и рекао гостионичару након што му је дао одређени новац, да бринући се о несрећнику, ако што више потроши он ће му доплатити када буде поново свратио у ту гостионицу. Господ пита људе онога времена а и нас данас, шта мислимо од оне тројице ко је био ближњи човеку који је запао међу разбојнике. И тај законик није имао другу могућност него да Господу, на крају ове приче, одговори да му је ближњи онај који му се смиловао. Дакле, ближњи је онај који има милости према некоме другоме и често се Господ Исус Христос на иконама приказује и слика као да је Милостиви Самарјанин. И на тај начин ова јеванђеоска прича, са једне стране показује бесмисао свих предрасуда о мањим или већим групама народа, свих предрасуда о томе како су припадници једнога народа добри а припадници другог народа нису, него нас Господ позива да изађемо из себе и остварујемо личне контакте као људи који су способни да воле друге људе да би на тај начин у нама расло царство Божије и да бисмо ми расли у томе царству које је већ овде међу нама а и тек треба да дође. Заповест о љубави према ближњем није такве природе да је нама заповиђено да љубимо ближње да бисмо ми на основу те љубави добили награду него смо ми који смо ппозвани да љубимо ближње, тим чином позвани да се вратимо у људско достојанство у које и за које смо призвани. Јер само онда када истински љубимо ближње, било кога човека којег Господ пошаље на наш пут у кога сретнемо, само тада и тако ми поново задобијамо оно достојанство људскости какво нам је Господ даровао. Нека би Господ блогословио наше данашње сабрање и нека би просветио наше душе, наше умове и наша срца да имао увек у нашем животу свест о љубави према ближњем, о љубави према другом човеку, као једну од две најважније заповести, односно као ону заповест без које није могуће извршити заповест о љубави према Богу свим својим бићем, јер само онај који љуби Бога може да љуби ближњега, односно само онај који љуби свога ближњега тај љуби и Бога. Нека вас Господ благослови, нека вам дарује савко добро свагда, сада и у векове векова, амин.
