Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan služio je Svetu arhijerejsku Liturgiju u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru, u nedelju, 26. novembra 2023. godine.
Beseda Vladike Jovana:
Draga braćo i sestre, najvažnije pitanje u našem životu jeste kako da sačuvamo naš život. I ako ga imamo, kako da ga učinimo što kvalitetnijim i što sadržajnijim. Možemo reći da su sva nastojanja u životu okrenuta u tome smeru, da naš život bude što dugovečniji i što kvalitetniji. I kod nas, koji smo verujući, mi ne želimo da naš život bude samo dugovečan nego da bude i večan. Zato smo se i sabrali na ovome svetome mestu i sabiramo se u crkvi da ispovedamo i da se nadamo da će nam Gospod darovati život večni. U Hristovo vreme, neki učitelj zakona je pritupio Isusu i kušajući ga upitao šta da učinim da bi imao život večni. Učitelj zakona kao i ostala trojica koju Hristos pominje u ovoj priči su predstavljali versku elitu onoga vremena. Mogli bismo reći da su predstavljali sveštenstvo u jevrejskom narodu. Hristos se pojavio kao Mesija Koji nije od ovoga sveta i Koji donosi jednu istinu koja je drugačija od bilo kakve istine koje je ljudima bilo poznata, pa i od one koje je bilo otkrivena Jevrejima u Starom zavetu. Odnosno, Hristos je tu starozavetnu istinu dodatno protumačio i Samim Sobom otkrio njene istine. Ovaj učitelj zakona pita Hrista šta da učinim da bi zadobio život večni, ne bi li nekako našao razloga da Hrista optuži za neverovanje. Hristos ga onda upućuje na Stari zavet koji je važio kao verski zakon i versko merilo za sve Jevreje, i kaže mu šta je napisano u zakonu, kako čitaš. A on onda odgovara da je u zakonu napisano da su Jevreji i svi ljudi dužni da ljube Boga svim svojim biće i svoga bližnjeg kao samoga sebe. Onda zakonik želeći da opravda sebe on postavlja Hristu pitanje a ko je moj bližnji. Dakle, ako je ljubav prema bližnjem zapovest koja je jednako važna kao i ljubav prema Bogu onda se postavlja pitanje a ko je naš bližnji. I u ono vreme i u današnje vreme ovo pitanje ko je naš bližnji nije jednostavno, jer smo mi skloni da kao bližnjeg posmatramo nekoga ko je član naše porodice, ko je član kruga naših bliskih prijatelja, ko je član našega naroda, neko ko govori naš jezik i neko, kako nam se čini, u koga možemo da se pouzdamo, odnosno od koga možemo nečemu u životu da se nadamo. Gospod Isus Hristos ovo pitanje učitelja zakona ko je moj bližnji okreće i pokazuje jednu sasvim novu perspektivu za nas hrišćane i za ljude uopšte, a to je da za nas i naše dostojanstvo u Hristu nije toliko važno ko je nama bližnji, koliko je važno kome smo mi bližnji. Gospod izgovara ovu priču o milostivom Samarjaninu. Ovu priču iz perspektive ondašnjeg i sadašnjeg čoveka čini još paradoksalnijom zato što su se Samarjani i Jevreji smatrali velikim neprijateljima. Jevreji su Samarjane smatrali nečistima i čak nisu hteli ni da prolaze kroz krajeve gde su živeli Samarajni da se ne bi onečistili i da ne bi na bilo koji način stupili sa njima u kontakt. A Gospod govori o tome kako je jedan čovek idući iz Jerusalima u Jerihon (kada bi se išlo današnjim putem, to je razdaljina od nekih trideset i šest kilometara), zapao među razbojnike i oni su ga strašno povredili i izranjavanog ostavili usred pustinje, gde nema nikakvog naselja, niti ima bilo kakve mogućnosti da mu neko neposredno pomogne. Tim putem su silazili i sveštenik i levit i nisu mu pomogli, nego štaviše nisu mu ni prišli da vide u kakvom je stanju nego su prešli na drugu stranu puta. Dakle, ne samo da mu nisu pomogli nego su ga i prezreli iako su oni predstavnici sveštenstva koji bi trebalo da po zapovesti Božijoj koju su veoma dobro znali da prvi priteknu u pomoć. Neki Samarjanin, kaže Gospod, koji je prošao tuda sažalio se na ovoga nesrećnika koga su razbojnici ispovređivali, dakle taj Samarjanin iz naroda koga su Jevreji prezirali, takav i taj čovek je imao milosti i ljubavi prema čoveku koji je zapao među razbojnike i on mu je pomogao i previo njegove rane vinom i uljem. Zatim ga posadio na svoje kljuse i odveo u gostionicu i rekao gostioničaru nakon što mu je dao određeni novac, da brinući se o nesrećniku, ako što više potroši on će mu doplatiti kada bude ponovo svratio u tu gostionicu. Gospod pita ljude onoga vremena a i nas danas, šta mislimo od one trojice ko je bio bližnji čoveku koji je zapao među razbojnike. I taj zakonik nije imao drugu mogućnost nego da Gospodu, na kraju ove priče, odgovori da mu je bližnji onaj koji mu se smilovao. Dakle, bližnji je onaj koji ima milosti prema nekome drugome i često se Gospod Isus Hristos na ikonama prikazuje i slika kao da je Milostivi Samarjanin. I na taj način ova jevanđeoska priča, sa jedne strane pokazuje besmisao svih predrasuda o manjim ili većim grupama naroda, svih predrasuda o tome kako su pripadnici jednoga naroda dobri a pripadnici drugog naroda nisu, nego nas Gospod poziva da izađemo iz sebe i ostvarujemo lične kontakte kao ljudi koji su sposobni da vole druge ljude da bi na taj način u nama raslo carstvo Božije i da bismo mi rasli u tome carstvu koje je već ovde među nama a i tek treba da dođe. Zapovest o ljubavi prema bližnjem nije takve prirode da je nama zapoviđeno da ljubimo bližnje da bismo mi na osnovu te ljubavi dobili nagradu nego smo mi koji smo ppozvani da ljubimo bližnje, tim činom pozvani da se vratimo u ljudsko dostojanstvo u koje i za koje smo prizvani. Jer samo onda kada istinski ljubimo bližnje, bilo koga čoveka kojeg Gospod pošalje na naš put u koga sretnemo, samo tada i tako mi ponovo zadobijamo ono dostojanstvo ljudskosti kakvo nam je Gospod darovao. Neka bi Gospod blogoslovio naše današnje sabranje i neka bi prosvetio naše duše, naše umove i naša srca da imao uvek u našem životu svest o ljubavi prema bližnjem, o ljubavi prema drugom čoveku, kao jednu od dve najvažnije zapovesti, odnosno kao onu zapovest bez koje nije moguće izvršiti zapovest o ljubavi prema Bogu svim svojim bićem, jer samo onaj koji ljubi Boga može da ljubi bližnjega, odnosno samo onaj koji ljubi svoga bližnjega taj ljubi i Boga. Neka vas Gospod blagoslovi, neka vam daruje savko dobro svagda, sada i u vekove vekova, amin.
