20. avgusta 2023. godine Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan, u Sabornom hramu u Diseldorfu, u nedelju jedanaestu po Duhovima održao je besedu na Sveto Jevanđelje po Mateju:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, za nas, koji smo u Crkvi, jedna od najvažnijih tema u našem životu jeste praštanje. Današnje Jevanđelje govori o praštanju, o neophodnosti praštanja, o tome kako praštanje treba da predstavlja sav način i temelj našeg života. Kada je apostol Petar pitao Hrista koliko puta da oprosti svome bližnjem ako mu nešto sagreši ili ako mu nešto duguje, Hristos mu, želeći da, na neki način, iskaže broj sedam kao broj punoće, broj koliko puta treba nekome da oprostimo, kaže da treba zapravo da oprostimo sedamdeset puta sedam, odnosno da treba beskonačno da opraštamo svakome protiv koga imamo nešto, kao što beskonačno i nama prašta naš Otac Nebeski. Prašta nam, draga braćo i sestre, unapred, jer nam prašta sve ono što nam daruje kao poklon i kao dar što nismo mogli nikada i ni na koji način zaslužiti i zaraditi. Daje nam i daruje nam pre svega život i svet u kome živimo, daje nam naše bližnje sa kojima govorimo i bez kojih nikada ne bismo postali slovesna bogolika biće, daje nam svaki trenutak i sve darove koje mi nismo i ne možemo ničim zaslužiti niti Mu to možemo vratiti. U isto vreme, mi nasleđujemo i ono što nije Božiji dar a ono što je prirođeno svima nama ljudima sa padom u greh prvobitnih ljudi. I to doprinosi tome da mi zapravo sami od sebe nismo u stanju da od sveg srca zablagodarimo na svim darovima, a kada bismo bili u stanju da to učinimo, mi bismo Bogu blagodarili na svim bližnjima koje susrećemo u našem životu, i kada bismo bili svesni dara praštanja i dara ljubavi kojim nas je Bog darovao, mi bismo tada bili u stanju da oprostimo svim ljudima sve što protiv bilo koga imamo, bez obzira o čemu se radi, znajući da je Otac naš Nebeski oprostio svima nama i znajući koliko nam znači to praštanje našeg Oca ima smisla i kolika je Božanska ljubav koja se projavljuje kroz ljubav svih nas jednih prema drugima. Gospod u priči jevanđeoskoj govori o tome kako je praštanje Božanski dar i treba da bude sam temelj našeg života, navodeći kao primer jednog slugu koji je dugovao svome gospodaru deset hiljada talanata. Jedan talanat je bio šest hiljada denara a jedan denar je bio jedna dnevnica ili dnevna plata. Dakle, šest hiljada denara je neko mogao da zaradi za otprilike šesnaest godina a deset hiljada talanata preračunato u današnji novac bi bilo oko dvadeset i pet miliona evra. U svakom slučaju se radilo o ceni, o količini novca, tj. o iznosu koji se čovek zadužio da bi, verovatno, pokrenuo neki svoj bankarski posao. On se zaduživao i propadao kao što se to i danas mnogim ljudima često događa. Došao je do toga da više nije postojala nikakva mogućnost da on taj novac vrati. U Starom zavetu je bio običaj da kada neko ne može da otplati dug onda mora da on i njegova porodica i sve što ima budu prodani kako bi se dug namirio. Dužnik je pao na kolena moleći svoga gospodara i on mu sve oprosti. Dakle, nije mu smanjio dug, nije tražio da mu plaća u ratama narednih dvadeset, trideset ili koliko već godina, nego se smilovao na njega, na njegovu molitvu i molbu, sve mu opraštajući. Ali, nažalost, taj isti sluga je posle naišao na svoga prijatelja, odnosno na drugog slugu zajedničkog gospodara, koji je dugovao neuporedivo manje i nije hteo da mu oprosti bez obzira na molbe nego ga je bacio u tamnicu dok mu ne plati i poslednji dinara. U ovoj priči imamo mogućnost, blagoslovom i blagodaću Božijem, da se identifikujemo sa našim Nebeskim Ocem koji neprestani i neizmerno prašta i nama i svima ostalima ali nažalost i da se identifikujemo i sa nemilosrdnim slugom u svim onim slučajevima i situacijama, draga braćo i sestre, kada nam je stalo da isteramo svoju pravdu, kada nam je stalo da dokažemo kako smo mi u pravu kada smo potpuno sigurni da nam je nekom učinio nepravdu preko koje ne možemo da pređemo. U svim tim slučajevima mi smo zapravo slični ovom sluzi koji je bio nemilosrdan, jer zapravo ne možemo da otvorimo svoje srce i da shvatimo da je sve to što mi smatramo pravdom, pravednošću i principima, zapravo, naša ljudska sitničavost koja je toliko mala i nebitna iz perspektive Boga Koji nas je stvorio da živimo kao bića ljubavi, a ne da svoje energije i talante trošimo na razmerice, trzavice i čuvanje ljutnje i ne praštanja. Neka nam svima, ova današnja priča bude blagoslov i neka bi Gospoda dao da svako od nas može i sebi i svim ljudima i celom svetu da oprosti od sveg srca kako bismo, draga braćo i sestre, mogli da spoznamo istinu budućeg carstva Božijeg od kojeg za nas nema ni veće ni važnije istine, amin.