Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan služio je Svetu arhijerejsku Liturgiju u Diseldorfu u nedelju 19. novembra 2023. godine.
Beseda Vladike Jovana:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, srodnici i prijatelji onih koji su na umirućoj postelji, u tim trenucima, dok još ima nade, pokušavaju da učine sve što je moguće, kako bi spasili ljudski život. Naročito je to uvek bilo i jeste i biće dramatično kada su u pitanju deca. Jedan starešina sinagoge, zbornice, mesta na kome si se Jevreji sabirali da bi čitali Sveto Pismo i tumačili ga, koji je čudo Hristove propovedi, i znao je za silu ne samo Njegove reči, nego i Njegovog prisustva u narodu, je požurio ka Hristu da Ga zamoli da dođe i da spase život njegovoj dvanaestogodišnjoj ćerki. U međuvremenu, jedna žena koja je bolovala dvanaest godina od tečenja krvi je prišla Hristu sa zadnje strane i dotakla se krajeva Njegove haljine. Ona koja je dvanaest godina tražila lek za svoju bolest i nigde ga nije našla, i koja je potrošila svo svoje imanje na lekare, nije našla nigde ni leka ni utehe, i u trenutku kada se dohvatila Hristovog skuta, ozdravila je. Gospod je osvetio silu koja je izašla iz Njega, silu isceljenja, silu izlečenja, u tome jedinstvenom događaju, kada su se Božanska milost i ljudsko smirenje i ljudska vera susreli. U tome trenutku dolazi neko iz kuće starešine sinagoge i kaže starešini da ne muči Učitelja, jer je ćerka već umrla. No, Gospod, kao Vladar nad živimo i mrtvima, zna da ona nije umrla i da nije umro niko od nas. On kaže nije ona umrla nego spava. On danas svima nama koji se osećamo umrlima i koji znamo za one koji su na samrtničkim posteljama i koji smo poznavali one koji su pomrli, i danas nama na ovome svetome mestu saopštava da nikome od onih koji su umrli, i koji će umreti, zapravo niko od nas, draga braćo i sestre, nije umro nego spava. Pa čak i mi koji smo još uvek živi, imamo iskustvo Božanske milosti i života, nismo živi u toj meri u kojoj ćemo biti kada nas Gospod ponovo podigne i vaskrsne iz mrtvih. U međuvremenu mi jesmo pozvani da svedočimo tu i takvu veru kakvu je imao starešina sinagoge i tu i takvu veru kakvu je imala žena koja se dotakla Hrista otpozadi. Kakva je to vera? To je vera u neizmernu Gospodnju milost, vera da ništa ne može da zameni silu i snagu Gospodnje ljubavi i vera da mi kao ljudi na zemlji, koji smo stvoreni, i kojima je data sloboda i koji smo pali nismo zapravo dostojni nijednog trenutka života na ovoj zemlji. Opet, bez obzira na sve to život nam je dat i darovan. Ta ljubav bi trebalo da nas sve pokrene, da imamo ljubavi i milosti jedni prema drugima bez obzira na to kakav je ko. Kada dođemo na ovo sveto mesto da svoje srca iskreno otvorimo pred Gospodom i damo Mu naša srca na ispovest znajući da mi nismo dostojni ničega što nam On daje i daruje i da On jednako ljubi i pravedne i nepravedne i dobre i zle i da u tome trenutku, iako znamo da nam je neko nešto nažao učinio, iako vidimo da je neko greši na bilo koji način, da mu se od srca pomolimo za brata ili sestru, nadajući se u Njegovu milost, i znajući da svaka slabost svakog čoveka nije slabost samo pojedinca, nego je slabost svih nas i celog čovečanstva. Onda kada mislimo da smo mi pravedni a neko drugi je grešan, tada, draga braćo i sestre, grešimo, jer ne bismo ni videli ni greh, ni promašaj, ni propust drugoga čoveka, kada sam taj greh i sama slabost ne bi bili ugneždeni i nastanjeni u našem srcu. Zato je važno da se kajemo i da se ispovedamo pred Bogom, ne samo ponekad, ne samo sa vremena na vreme nego kada bi bilo moguće u svakom trenutku našega života. I sabiramo se na ovome svetome mestu, jer je ovo mesto gde srećemo Hrista u Svetoj evharistiji i srećemo Ga jedni kroz druge. Te dve stvari, ta dva aspekta našeg sabranja su neodvojiva. Mi ne možemo sami da dođemo do osveštanja makar se osećali, ne znam koliko, svetim, makar bio, ne znam koliko, naš život pravedan i moralan, mi ne možemo da se spasemo bez onoga drugog pored nas makar on bio i najgrešniji, jer u tome drugom koji je po liku i podobiju Božijem stvoren mi srećemo samoga Hrista. Ali u toj zajednici sa drugima i drugačijima, mi se, draga braćo i sestre, pričešćujemo presvetim i životvornim tajnama znajući i osećajući da je Božanska milost izlivena na sve nas podjednako i iako bolujemo od tečenja krvi, dvanaest, dvadeset ili ne znam ni ja koliko godina, i to ne samo faktički od tečenja krvi, nego i u prenesenom smislu tih reči a svi bolujemo od raznih tečenja, a ta tečenja su onda i danas predstavljala sramotu, da li svesnu ili podsvesnu. Dakle, potrebno je da se svi dotaknemo skuta od Hristove haljine, krajeva i rubova Njegove haljine, i Gospod će nas sigurno isceliti. Neka bi Gospod dao da nas sve podigne sa bolesničke postelje i da zaustavi naša različita i raznovrsna tečenja slabosti i da nas sve zajedno povede ka Svome budućem carstvu Božijem. Neka bi dao mi budemo ti koji u svetu, koji u zlu leži, svedočimo istinu Njegove ljubavi i Njegovog vaskrsenja, amin.