Beseda Vladike Jovana u nedelju 28. po Duhovima – Diseldorf
Svetu arhijerejsku Liturgiju u 28. nedelju po Duhovima služio je u Diseldorfu Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan uz sasluženje sveštenstva hrama i vernog naroda parohije.
Beseda Vladike Jovana:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, mi smo se danas sabrali u carstvo Božije, jer naše sabiranje na Svetu Liturgiju jeste uvek sabiranje u carstvo Božije, to jeste, odaziv Samome Gospodu Isusu Hristu Ženiku Svoje Crkve, da dođemo na gozbu koju nam je On priredio, koja je nešto najuzvišenije čega mi ljudi na zemlji možemo biti udostojeni. Znaci toga budućeg carstva da svi koji se na ovom mestu sabirao postajemo prisajedinjeni Telu Hristovom i to Telu Gospoda Isusa Hrista Koji je vaskrsao iz mrtvih. Iako mi na svojim telima i na svojim dušama nosimo različite rane koje su nam naneli, svojim načinom život, naši preci i naši bližnji ili smo ih mi sami sebi naneli. Ipak, te rane nisu takve da će provladati našim životima nego će biti poput onih rane koje je Gospod Isus Hristos na Svome Telu poneo za sve nas, biće zaceljene i preobražene za sve nas koji smo u telu Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista. U današnjem jevanđeoskom događaju, koji je zabeležio jevanđelist Luka, čuli smo kako je deset ljudi koji su bili gubavi, sreli su Gospoda Isusa Hrista. Oni su Ga zamolili da ih očisti, odnosno isceli. On im je rekao da odu i da se pokažu sveštenicima u hramu jerusalimskom. Nakon što su se svi očistili samo se jedan vratio da zablagodari Bogu, odnosno da se zahvali Gospodu Isusu Hristu na isceljenju. Taj jedan nije bio Jevrejin, nego je bio stranac, bio je neznabožac. I mi kao narod koji ima dugačku i veliku tradiciju i istoriju, ne tako dugačku i veliku kao što imaju neki drugi narodi, ali opet dovoljno veliku i dovoljno dugačku da možemo da se osećamo ukorenjeno u toj tradiciji, da možemo da se osećamo u pravoslavnoj Crkvi u potpunosti kao svoj na svome. Nekada imamo osećaj da se podrazumeva kako smo mi na neki način izabrani, bolji ili drugačiji od drugih ljudi i drugih naroda i da nama možda pripada ono što nekima drugima ne pripada. Iz ove današnje jevanđeoske priče vidimo da iako je Crkva, iako je spasenje fenomen koji se tiče mnogih ljudi i cele jedne zajednice, ipak sa druge strane, svako od nas ima slobodnu volju da toj zajednici pristupi i da u njoj učestvuje. I danas, mi ovde koji smo sabrani skupili smo se od mnoštva onih koji žive u ovom gradu i ovaj oblasti. Nisu se svi, nažalost, koji su kršteni u našoj crkvi sabrali danas na ovome mestu, odnosno kada bi počeli svi da se sabiramo, bila bi nam ova prostorija suviše mala. Zato je važno, draga braćo i sestre, da mi koji se sabiramo na ovome mestu molimo Boga da preobražava naša srca i naše duše, da postanemo u svetu u kome živim svedoci istine budućeg carstva Božije. Da to naše svedočanstvo privlači i svedoči drugim ljudima i svetu u kome živimo carstvo Gospodnje koje je i nama dano i blagosloveno, koje smo pozvani da svedočimo, ne samo našoj rodbini i prijateljima nego svim ljudima koje susrećemo, jedino tada i na taj način možemo smatrati da je naš život u Hristu autentičan, onda kada možemo Hrista Vaskrslog iz mrtvih nekada i bez reči da posvedočimo drugim ljudima. Neka bi Gospod dao da se i danas pričestimo Njegovim Prečistim i Presvetim Tajnama, da nam to pričešće bude na blagoslov, na međusobno jedinstvo, na jedinstvo sa Gospodom, na iskustvu carstva Njegovog koje dolazi i na napredak u veri i na još veća i češća sabranja, amin.
