Од свих бића и свега што је Бог на овоме свијету створио, човјеку је додјељена посебна част и положај. Свети Василије Велики човјека назива „круном“ цјелокупне творевине. Он влада земљом, животињама и природом, која му је дата на коришћење и чување. У књизи постања видимо, и зашто је то тако. Бог човјека ствара по својој слици и прилици, тј. обдарује га разумом којим може да разликује добро од зла, да преиспитује себе и свој начин живота и што је најважније да има осјећај за ближњег и за заједницу, која је неопходна за живот и за спасење. Међутим, за свете Оце и учитеље наше Цркве највећи дар који је човјек добио од Бога јесте слобода. Она није једна од особина људске природе, него је суштински дио онога што нас чини боголиким и заиста величанственим бићима. Слободном вољом можемо да одлучимо како ћемо да живимо и како да поступимо у одређеним тренуцима. Чак смо обдарени способношћу да слободно и без нужде повјерујемо у Бога као Творца и Дародавца слободе па и живота свих нас. Није ли дар потпуне слободе доказ неизмјерне љубави Божије, који нас ни на шта не присиљава или приморава, па чак ни на то да вјерујемо у њега. Уз овај посебни положај, Бог је човјека уједно позвао на велику одговорност према творевини, заповједајући му да је чува и да се брине о њој. Бог не жели да човјек буде егоистично и самодовољно биће, него дарујући му слободу и одговорност, његова срећа, његов живот и на крају крајева његово спасење може бити остварено само ако се заиста покаже као добар владар и чувар природе. И опет се враћам на слику Василија великог. Ако човјек треба да се брине о природи и животињама итд., онда најприје мора да се брине о највеличанственијем бићу у творевини: а то је други човјек, то је ближњи.
Пошто смо дакле бића заједнице, дар слободе не треба олако схватити. Она не значи живот без преиспитања и обзира на своје окружење. Човјек јесте „круна“, али избором слободне воље неријетко подлијеже својим страстима и пороцима, постаје егозентричан и умјесто да се одговорношћу за заједницу уздигне до Бога, он пада и постаје мањи од маковог зрна. Како само мало фали да нам овај највећи дар, умјесто на спасење, кроз његову злоупотребу буде на проспаст. Слобода је дакле увијек повезана за одговорношћу. Зато нас Апостол Павле упозорава ријечима: „све ми је дозвољено, али све не користи. Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме“ (1 Кор 6,12)
Данас се свакодневно суочавамо са морем најразличитијих понуда у било којој области живота. У овом „потрошачком друштву“ имамо слободу да купимо било коју ствар и да изаберемо хиљаде и хиљаде разних варијанти те ствари. То море понуде не налазимо само у материјлним стварима, него и у одговорима на духовна питања. Помоћу медија никада брже и једноставније нисмо могли доћи до наизглед неизцрпног извора информација и одговора на наша питања.
У том мору понуде појављује се опасност да слобода од највећег дара прерасте у терет, који му отежава живот и збуњује ум. Човјек често у таквим тренуцима тражи одговоре који ће га ослободити од одговорности јер се боји да донесе погрешну (или било коју) одлуку. Закони и правила која прецизно дефинишу како треба живјети, шта треба и шта ни пошто не смије да се ради, одузимају одговорност одлучивања. Придржавајући се пуких форми и правила, човјек стиче осјећај лажне сигурности, постајући заправо њихов роб.
О таквом једном случају могли смо чути у данашњој еванђеоској причи. Чули да је Исус суботом учио и проповједао у синагоги, гдје је била и нека жена која је осамнаест година патила од духа немоћи. Када је Исус видио, приђе и исцјели је ријечима: „ослобођена си од немоћи своје!“
Старјешина синагоге видје ово чудо, али негодоваше јер је видио прекршај у заповијести, да је шест дана када човјек треба да ради и да исцјељује а у суботњи дан да одмара.
Трагична личност у овој причи није обузета жена, она би исцјељена и вјероваше у Бога, него старјешина синагоге, коме је придражавање заповијести било важније од помоћи угроженој жени. Њему су слобода и одговорност постали очигледно превилики терет и зато се слијепо придржавао заповијести и потпуно збунио када је видио да Исус чини нешто што наизглед крши ту заповијест. Јесте, старјешина се држао једној од десет Божијих заповијести. Али му је та заповиејст била очигледно важнија од одговорности на коју је Бог позвао човјека када га је створио. Ниједан закон и ни једна заповијест не може да стоји изнад човјека односно људског живота, јер је он круна творевине. Зато Христос говори да није човјек створен ради суботе, него субота ради човјека, (мк 10,27) и зато старјешину назива „лицемјерем“ који се на кукавички начин покорава законима и занемарује свога ближњег.
Није случајно што смо ову причу чули усред поста. Потсјећа нас на то да пост није само придржавање неких правила коју врсте хране можемо да једемо, а коју не. Ако би пост био само то, слутила би опасност, да и нама формалне ствари или пуке заповијести постану важније од суштине, а то је однос према човјеку. Будимо зато увијек свјесни своје одговорности. Не дозволимо да закони или заповијести, које нису штетни сами по себи, постану важнији од људског живота. Они нам могу бити путокази за спасење, усмјеравајући нас на то да правично живимо, али нису извор нашег спасења, не могу нас оне саме спасти. Однос са другим човјеком обликује наш однос са Богом, и зато је наша одговорност према другом човјеку па и цијелој природи неопходан за наше спасење.
Дочекујмо ове претстојеће празнике у служби према другом, изображавајући нашу боголикост. Тако слиједимо Христа, који се родио као један од нас да би нам служио, ради нас страдао, побједио побједио смрт и даровао нам васкрсење, амин!