Ова бесједа је одржана 25. јуна 2022. године на оснабричком гробљу поводом годишњег помена српским официрима пострадалим у заробљеничком логору Офлаг (VI/C) Оснабрик 06. децембра 1944.
Ово је једно од најљепших мјеста на коме човјек може да се сјећа наше велике славе – Видовдана. Има један стих, који сам некада давно научио, који каже Видовдане, мој очињи виде, с тобом видимо што други не виде. Људи често мисле да је то мит који треба да значи нешто у народу а у ствари то би требало да буде нешто од чега живимо, чиме дишемо и чиме се крећемо. Догађај Видовдана ништа не сакрива, као што то мит чини, него све разоткрива. Разоткрива, прије свега, јесмо ли људи или нељуди, разоткрива јесмо ли пријатељи, јесмо ли браћа и сестре, јесмо ли кукавице, јесмо ли слабићи, јесмо ли издајници или смо храбри, јаки, поштени! Све нам то открива Видовдан. Видовдан је таква слава. Сви људи и свако од нас може да прича како је храбар, како је племенит, како је добар, како је честити, како је велики Србин, док не дође тренутак када се то испитује. Тога Видовдана, од кога је све почело, догодио се тај тренутак за оне људе у оном времену и видјело се шта је вјера а шта невјера, видјело се ко је слуга Божији, ко је брат, ко је пријатељ и ко је кукавица и ко је издајник. То се не потврђује ријечима, него само и увијек дјелима, драга браћо и сестре. Зато увијек треба да славимо Видовдан, јер тај празник, та слава, открива нас као ништа друго, како ниједан други догађај из наше историје, открива јесмо ли или нисмо, јесмо ли и ко смо ми. Ако си Србин онда је Видовдан твоја слава а ако је Видовдан твоја слава, онда мораш да будеш човјек, онда макар треба да желиш бити јунак, ако је Видовдан твоја слава онда никада не можеш да будеш кукавица, ако је Видовдан наша слава, драга браћо и сестре, ми видимо више духовним него земаљским очима. Зато сваки народ који хоће да има традицију, историју, који хоће да има будућност треба да има нешто тајанствено и велико, нешто што открива основни карактер и природу народа, као што ми имамо Видовдан који нам открива оно што се не види голим људским оком. Зато смо, браћо и сестре, данас овдје, јер ови људи су пострадали јер су били вјерни Видовдану, неки су сахрањени јер су остали вјерни Видовдану, сви сахрањени у костурници нашег храма су били вјерни Видовдану. Када вршимо помене и славимо овај празник ми се опредјељујемо јесмо ли вјерни Видовдану, а то значи да изнад свега волимо Бога и Божију правду, то значи да гледамо једни друге као браћу, сестре, пријатеље, то значи да полажемо животе једни за друге, то значи да никада не мрзимо никога ко није наше вјере, да никада не мрзимо никога ко није као ми, а све то значи да треба да волимо то што ми јесмо, а ако волимо то што ми јесмо и мрзимо било кога другога то значи да не знамо шта је Видовдан. Видовдан је истовремено чојство и јунаштво. Џаба је неко јунак ако није човјек и џаба је неко човјек, ако му кукавичлук испрља то чојство, ако није јунак. Зато смо данас овдје, браћо и сестре. Треба да ово мјесто постане мјесто Видовданског сабора, треба да доведемо и друге људе из Њемачке, из свих крајева, јер нигдје није толико јасна слика као овдје, да смо ми народ који страда али који вјерује и не посустаје. Тако је оно мјесто на Газиместану, таква су многа мјеста гдје је год сахрањено тијело јунака нашега народа. Нека вам је срећан Видовдан, драга браћо и сестре. Овдје су данас и наши људи из Конзулата и војног аташеа, хвала им. Нека нам је срећан празник Видовдана а људима чије кости почивају доле покој и мир а и нама свијест да нас они одозго гледају. Амин, Боже дај.