ВИДЕО, МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Бесједа Епископа Григорија на празник Светога Василија Острошког и Тврдошког – Мркоњићи

Ово је мјесто на коме стојимо са страхом и трепетом, мјесто на коме се под срцем мајчиним зачело, и онда из утробе мајчине родило дијете, које је корачало овим стазама. Онда кроз ово поље отишло даље, вођено богочежњом код свога стрица, у манастир Завалу да изучава Света Писма. Мудри људи видевши ко је и какво је то дијете, изабраше га за Епископа ове земље. Изабрао га је Патријарх пећки Пајсије, како је записано, видјећи његово лице. То дијете, тај Епископ, тај човјек је свједок васкрсења Христовог. Тај човјек је наш најмилији светитељ, тај човјек је наша утјеха, наше прибјежиште, наш учитељ и наш исцјелитељ – Свети Василије Епископ херцеговачки и Чудотворац острошки. Нема никога међу нама, браћо и сестре, ко макар у мислима једном није наслонио главу на његове груди, и нема никога, ко није схватио, у том трену, да су те груди јастук који нам је Господ послао из царства небеског, да су те груди и утјеха, и живот, и мирис царства небеског. Имам једног пријатеља који је изврстан теолог и озбиљан научник. Једном сам га једва наговорио да оде код Светога Василија. Он ми је рекао учинићу ти то али ти знаш да ја не вјерујем у такве ствари, ипак сам ја научник. Дошао је у Острог, чудио се зашто људи иду боси пјешке, зашто се тако муче. На крају је дошао до Светога Василија. Тако је стајао свештеник и он је, да би испоштовао обичај, пришао да пољуби груди Светога Василија. Онда је чуо дубоко и јасно дисање. Пошто је научник, почео је да открива оне одежде мислећи да је неко нешто подметнуо а дисање се стално појачавало. Онда је, сав претрнувши, рекао ипак, овдје лежи живот да бисмо ми вјеровали у живот. Тако више од триста и педесет година, браћо и сестре, Господ нам кроз Светога Василија шаље утјеху, шаље нам вјеру, шаље нам наду али оно што је најважније и више од свега, учи нас љубави. Како нас учи љубави? Да ли је некада некога Свети Василије вратио необлагодаћеног, неисцјељеног, неутјешеног?  Да ли га је одбацио и рекао немам времена, уморан сам, већ толико стотина година вам помажем, уморио сам се? Све је то, драга браћо и сестре, свједочанство онога чему се надамо и чему тежимо, то је свједочанство онога због чега смо данас овдје, то је свједочанство онога за чим свака душа жуди а то је за непрестаном снагом, за непрестаним животом и за неограниченом љубављу. Ми живимо у овом свијету у коме смо у свему ограничени, ограничени снагом, животом, вољом, све час имамо па час немамо, све час хоћемо па час нећемо, све час можемо па не можемо али све вријеме осјећамо и видимо да негдје постоји то што не може да се заустави, да постоји та љубав која не престаје, да постоји та доброта која не посустаје, да постоји та милост која не одустаје. То је, браћо и сестре, све нама Господ Исус Христос Духом Светим и вољом Оца Небеског открио у једном човјеку који се родио на овом мјесту на коме стојимо. Та његова љубав рађа љубав у људима, та његова љубав је довела и нас данас овдје, и нико од нас неће бити уморан, неће бити неисцјељен, неће бити остављен, неће остати празан само под једним малим условом, да колико је зрно горушичино отворимо своје срце за милост и благодат Божију, уколико одшкринемо врата нашега срца да у њега уђе милост Божија. Владика Максим је дошао ноћас из Америке, привукла га је љубав Светога Василија. Био је у Острогу, а јутрос ево га, са нама! Ко зна одакле су људи јутрос пристигли на ово мјесто, ко зна колико је људи пристигло са разних страна на мјесто његовог смираја под ону Острошку стијену. Гледајте, чуда, браћо и сестре, он није заборавио ни срце своје мајке, није заборавио ни своје родно село, није заборавио ничију љубав па је тако и овдје међу нама. Није заборавио љубав људи који су ово градили, није заборавио љубав сестара и браће који ово мјесто чувају и украшавају, није заборавио љубав ових сељана, није заборавио љубав овога града и ове земље. Никакву љубав није забораио Бог и никакву љубав не заборављају они у чије се срце једном уселио Бог, као што је то срце Светога Василија. Зато је, браћо и сестре, и на нама данас да се боримо за љубав, да се боримо слично као Свети Василије, да праштамо када нас руже, да се сјећамо тих ријечи блажени сте када вас прогоне и када рекну на вас свакојаке рђаве ријечи лажући имена Христовог рад. Зашто? Јер су и на Њега говорили свакојаке рђаве ријечи. Да се сјећамо још више од тога, онога што смо малочас чули у Јеванђељу, а то је ријеч која гласи радујте се и веселите се јер је велика ваша плата на небесима. Ми, Херцеговци, не можемо да кажемо да је то нешто апстрактно – велика је плата ваша на небесима. Ми међу нама имамо свједока те плате који је рођен међу нама, који је већ, овдје ради нас и ради нашега спасења, добио ту плату. И шта ради са том платом Свети Василије? Изобилно дијели са нама, браћо и сестре! Не држи је само за себе, није је присвојио само себи, него свакоме ко му дође, он му да од те плате, и то му да толико колико може да прими, колико је отворено срце његово. Зато данас, мили народе, најмилијег Светитеља, отворите своја срца и ништа друго не мислите него само гледајте да никаквом мржњом, злобом, сујетом не затворимо своја срца и неко у њих уђе благодат и милост коју ће нам дати Онај који је изобилно примио благодат и милост. Амин