У недјељу 20. по духовима, Његово Преосвештенство служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у Берлину.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље је потресно, потресно у оном људском смислу, јер нам описује трагедију човјека у најдубљем смислу те ријечи. Она се састоји у томе да је човјек смртан и да умире. У том умирању постоји различитост. Једно је када умре неки стари човјек или стара жена сити живота. Друго је када умиру млади, када умире син јединац и то када када је ожалошћена мајка удовица која није имала ништа и никог другог осим њега. Таква трагедија се догодила, таква трагедија је описана у данашњем Јеванђељу. Али у том часу када је поворка излазила из Јерусалима да сахрани младића, када је мајка, као што је и очекивано, горко плакала срео их је Спаситељ и рекао жено, не плачи. А оном младићу је рекао момче, теби говорим, устани. Младић је устао. Сви су се задивили и устрашили и рекли гле, Бог походи народ свој. Бог као Утјеха, Бог као Спаситељ, Бог као Васкрсење. То је оно што нам Бог даје а смрт и наша немоћ је оно што прати нас људе. Синоћ сам добио неколико порука и један видео запис. Један младић, негдје у околини Бања Луке, дошао је да тражи посао код неког човјека на бензинској пумпи и тај човјек му се ругао. Тражио је од њега да на упитник за посао дâ одговоре који су потпуно бесмислени, нпр. да ли се покрива деком када ради ноћну смјену, да напише свој пол, итд… Све то је снимао радник и касније је исти снимак поставио на друштвене мреже. Јадни младић, сав у чуду, је одговарао и на та суманута питања. Онда су то људи дијелили на друштвеним мрежама, смијали се, ругали се. Тај младић се звао Младен. Имао је 22 године. Није издржао ту људску поругу те се убио. Данас му је сахрана. То говори о томе какви смо ми људи. Ми волимо да се наругамо, ми волимо да се подсмијевамо, ми волимо да понижавамо слабијег од себе, али то нема никакве везе са Богом, то нема никакве везе са Божијом правдом и то нема никакве везе са оним што је добро. Зашто смо ми људи томе склони? Ни сам не знам. Али знам, да сваки добри човјек не воли да гледа када неко плаче, не воли да гледа када неко пати. Један чувени пјевач, и он је умро релативно млад, био је велики и генијални музичар, искрени вјерник и волио је Христа, звао се Боб Марли. Једна од најљепших и најпознатијих његових пјесама је она у којој често говори не, жено не плачи. Он је написао ту пјесму али је рекао да је ту пјесму написао неки човјек који сваки дан спрема храну за сиромашне. Марли је рекао како је тај човјек аутор пјесме да би исти могао зарадити новце и да може још више да храни сиромашне. Замислите, какав човјек? Упоредите тог човјека и несрећног човјека са пумпе који не зна ни да пјева, ни да мисли али зна да се руга! Шта нас данашње Јеванђеље, учи браћо и сестре? Шта је важно када приступамо некоме и када приступа нама неко? Да имамо саосјећаја. Да прво што треба да размислимо и помислимо јесте Боже, како ли је овом човјеку, шта ли се збива у његовој души, да ли је гладан, чега је жедан, да ли има љубави, да ли га неко воли, да ли је несрећан, и оно што је најважније да ли могу да му помогнем а не да ли могу да га понизим, да ли могу да му се наругам. Тако ћемо личити на Христа, тако ћемо се повезати са Богом. Ако имамо осјећај и кажемо Не плачи жено; Устани, момче. То треба да буде наш стил живота а не Дај да те расплачем; Дај да те оборим момче; Дај да паднеш, да будеш мањи од мене. Зашто је толико важно да будемо слични Христу? Зато што он хоће да се на тај начин повезујемо са Њим, са Богом и на тај начин превазилазимо тај страшни проблем смрти. Не можемо ми сами себе васкрснути. Може нас васкрснути само Бог али ми једни друге, сваки дан, или убијамо или васкрсавамо. Чиме? Како? Ријечима, безосјећајношћу, грубошћу, непажњом. А ако само мало, само мало нашем срцу и нашој души дамо да буду људски и да личи на Христа, нећемо бити равнодушни на онога који плаче, нећемо се ругати ономе ко је немоћан, него ћемо учинити колико је до нас и колико можемо и рећи ћемо Не плачи, жено и рећи ћемо Устани, младићу; и још Не брини се, дјевојко; Волим те, бако; Хајдемо у шетњу, деда. Па зар је то пуно што се од нас очекује? То је само мало. И хајде што то мало не чинимо, него чинимо оно друго говорећи Шта хоћеш ти, дједе; Бјежи бако; Умри, младићу,јер не навијаш за исти тим као ја. Докле је дошао свијет, докле су дошли људи?! Овдје, у цркви, браћо и сестре, треба да се учимо томе да стичемо тај осјећај који има Бог Који каже Не плачи и Који каже Сваког ко плаче Ја ћу утјешити. Амин, да нас Господ утјеши данас и у све дане нашег живота.